Preminuo Vladimir Veličković, jedan od najistaknutijih srpskih slikara

Vladimir Veličković, akademik i jedan od najistaknutijih srpskih slikara, svih vremena, pripadnik grupe Mediala koja je okupila umetnike, arhitekte, filozofe oko ideje ljubavi prema umetnosti, preminuo je u Splitu, prošle noći.

Veći deo karijere proveo je u Francuskoj gde je odlikovan najvišim francuskim odlikovanjem za kulturu, “Commandeuer de l ordredes Arts et des Lettres” i viteškim ordenom Legije časti.

Rođen je u Beogradu 11. avgusta 1935. godine kao sin jedinac oca Dušana i majke Lenke. Njihov dom je bio ispunjen knjigama o umetnosti, monografijama i reprodukcijama velikih dela, te se Vladimir već ranim godinama zaljubio u umetnost starih majstora Leonarda, Rembranta, Direra, Mikelanđela i Goje, koji su na njega ostavili snažan utisak.

Prva izložba dogodila mu se već sa 16 godina, kada se prijavio na konkurs u paviljnu “Cvjeta Zuzorić”, a koji je bio namenjen mladim afirmisanim slikarima.

Da bi izbegao da ga odbiju nije spominjao svoje godine, ali je u oštroj konkurenciji bio jedan od zapaženijih izlagača i pobravši brojne pohvale.

Spremao se da okuša sreću na Likovnoj akademiji, ali se po nagovoru oca upisao na arhitekturu. Kasnije je govorio da je to bilo prvi put i poslednji da je načinio kompromis.

S diplomom arhitekture odlazi u Zagreb gde je 1963. i 1964. godine radio kao saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušica, a potom se vraća u Beograd gde je radio do svoje 31. godine.

Pasija prema slikarstvu ga ne napušta i odlazi u Pariz gde je za profesora na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu Vladimir Veličković izabran 1983.

Na toj je poziciji bio do 2000. godine, a u međuvremenu 1985. izabran je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti i dobio najviša priznanja iz oblasti kulture i umentosti u Francuskoj.

Godine 2005. primljen i u Francusku akademiju lepih umetnosti i jedan je od 10 akademika ovog odeljenja, na poziciji br. 7. koja ima istoriju dugu dva veka.

Novinar Ivan Radojičić u svom tekstu o velikom slikaru navodi da je manje poznato da je Veličković trenirao atletiku u Crvenoj zvezdi i sa svojim timom bio rekorder stare Jugoslavije u trci 4 puta 100 metara. Dve svoje ljubavi spojio je 1982. kada je radio sportske plakate za Fudbalsko prvenstvo sveta u Španiji i Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. Bio je angažovan i za predstavljanje teninskih turnira u Rolan Garosu.

Da bi pomogao mladim umetnicima u Srbiji osnovao je fondaciju “Vladimir Veličković za crtež” koja dodeljuje nagrade najboljim mladim umetnicima iz oblasti likovne umetnosti.

Na vrhuncu karijere slike Vladimira Veličkovića prodavane su i za 50.000 evra.

Emir Kusturica na crvenom tepihu u Veneciji: Sada u ulozi onog koji traga za dobitnikom prvog Zlatnog lava (FOTO)

Francuske glumačke zvezde Katrin Denev i Žilijet Binoš, koje igraju majku i kćerku u filmu japanskog reditelja Hirokazua Kore-ede, otvorile su u sredu uveče 76. Venecijanski filmski festival.

Katrin Denev, u crno-narandžastoj kombinaciji, i Žilijet Binoš u bledo ružičastoj haljini, prošetale su crvenim tepihom u društvu japanskog reditelja kako bi predstavili film “Istina”, porodičnu dramu koja se takmiči za Zlatnog lava i koja obeležava povratak Kore-ede na Mostru, godinu dana pošto je u Kanu dobio Zlatnu palmu za “Porodične veze”.

Photo by Arthur Mola/Invision/AP

U svom prvom filmu snimljenom u Francuskoj, Kore-eda je Katrin Denev poverio ulogu velike glumice koja je u složenim odnosima s kćeri koju glumi Binoš, prenosi Jutarnji list.

Na crvenom tepihu osim glumačkih diva Denev i Binoš, pažnju su privlačile slavne manekenke – Sofija Riči, ćerka muzičara Lajonela Ričija, te Viktorijini Anđeli Marta Hant, Elsa Hosk i Kendis Svonpol.

U trku za “Zlatnog lava” ove godine je na festivalu ušao 21 film.

Photo by Joel C Ryan/Invision/AP

Na festivalu učestvuje i srpski reditelj Emir Kusturica, koji je predsednik žirija za najbolji debitantski film. Kusturica je upravo u Veneciji dobio svoju prvu veliku nagradu, “Zlatnog lava” za debitanski film, za “Sjećaš li se Doli Bel”.

„Stekao sam kritičku distancu prema svojoj prošlosti. Godine 1981. ovde sam prvi put prepoznat na međunarodnoj sceni, a sada u ulozi onog koji traga za dobitnikom prvog Zlatnog lava, osećam se kao krivac koji se vraća na mesto zločina“, ističe Emir Kusturica, predsednik žirija za najbolji debitantski film, piše rts.rs

Srpska blogerka je učiteljica u Tanzaniji, njeni đaci pevaju pesmu uz koju svi odrastaju u Srbiji i to na srpskom! VIDEO

Često se kolokvijalno kaže da je onima koji su siromašni i nesrećni u životu samo malo potrebno da bi bili zadovoljni. Jedna Srpkinja je to imala prilike da vidi iz prve ruke tokom volontiranja u Tanzaniji.

Naša blogerka, Dijana Kocić, trenutno je učiteljica deci iz Aruše, u Tanzaniji.

View this post on Instagram

NAJSTRAŠNIJA NOĆ U ŠATORU. 🏕 Spavanje u NyaniCampsite u sred Serengetija znači i blizak susret sa životinjama koje ovde žive. Kada smo podizali šatore, sreli smo se krdom bizona koje je prelazilo preko proplanka preko puta. Preko dana su se oko šatora šetali babuni, a neki gosti su rekli da su i skakali po šatorima i zavirivali unutra. U toku noći bizon je stao na vrata kod ženskog WCa tako da je bilo nemoguće proći do kupatila. Da se razumemo, ja u toku noći ni nos ne izbacujem van šatora, a ne da idem do WCa 😁 Nakon svih ovih priča, drugu noć u šatoru oka nisam mogla da sklopim do pola 2. Na svaki šum sam pomišljala da je ili babun ili bizon pored. Hijene su zavijale najstrašnije. Dok sam imala baterije i interneta nekako sam sa voljenom Srbijom komunicirala i žalila se drugaricama, ali onda sam ostala potpuno sama. Istina je da su ostali ljudi oko mene toliko hrkali da sam imala utisak da su u mom šatoru, ali meni scena skakanja babuna po šatori nije izlazila iz glave. Kao što inače biva, nisam ih videla. Sve je prošlo OK i vratila bih se opet. Jer spavati u prirodi, biti blizu zemlje i buditi se sa pogledom na savanu – nema cenu. ❤️🦒🐘 Da li vas ovakve situacije plaše ili vam je važnije iskustvo i boravak u prirodi? #tanzania #tanzaniasafari #tanzania🇹🇿 #visittanzania #traveltanzania #safari #safarilive #safariphotography #safaritanzania #safariafrica #africasafari #safarilife #photosafari #wildlifesafari #safarilodge #africansafari #safaristyle #serengeti #serengetinationalpark #hereistanzania #tanzaniaparks #tanzaniaunforgettable #tanzaniadestination #africanamazing #africa #africanbeauty #travelafrica #visitafrica #africansafaris

A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) on

Za one koji ne znaju, Dijana je ostavila sve svoje obaveze u Srbiji i rešila da pomaže klincima u Africi, tako što je skupljala novac kako bi im izgradila učionicu i obezbedila sav potrebni materijal za školovanje, piše Srbijadanas.

Iako je afrička zemlja danas na putu oporavka, ožiljci komplikovane i teške istorije se vide i dan danas. Dijana je ovako opisala njihov odnos prema školi, ali i životu:

Kusturica predsednik žirija za najbolji debitantski film u Veneciji

Na crvenom tepihu 76. festivala u Veneciji, 28. avgusta, uz svetske zvezde Roberta de Nira, Breda Pita, Katrin Denev, Pedra Almodovara, Džonija Depa…, biće i naš reditelj Emir Kusturica. Na ovogodišnju Mostru Kusturica stiže kao predsednik žirija jedne od najvažnijih selekcija, takmičarskog programa za najbolji debitantski film, koji uz glavni program tradicionalno izaziva najveće interesovanje filmskih poslenika.

Svoju veliku karijeru naš najnagrađivaniji reditelj u svetu započeo je na festivalu u Veneciji 1981, kada je filmom “Sjećaš li se Doli Bel” trijumfovao upravo u takmičarskom programu za najbolji debitantski film i osvojio prvog Srebrnog lava. Istu prestižnu nagradu, ali u glavnom takmičarskom programu, Kusturica je osvojio i 1998. za film “Bela mačka, crni mačor”. Poslednje uspehe na Lidu ostvario je 2016, sa ljubavnom dramom “Na mlečnom putu”, i 2018. sa dugometražnim dokumentarcem “Pepe, jedan uvišeni život”.

Ovogodišnje izdanje jednog od najglamuroznijih i najprestižnijih festivala, kako su već najavili italijanski i svetski mediji, otvoriće porodična drama “Istina” japanskog reditelja Hirokazua Koride (prošlogodišnji dobitnik kanske Zlatne palme), sa Ketrin Denev, Žilijet Binoš i Itanom Houkom u glavnim ulogama, a u trku za Zlatnog lava ušao je 21 film, među kojima su ostvarenja najznačajnijih reditelja današnjice. Žirijem glavnog takmičarskog programa predsedavaće slavna argentinska rediteljka Lukresija Martel.

Jedan veteran je zasad ipak zasenio sve – Roman Polanski sa istorijskom dramom “Optužujem” (J’accuse), koja govori o čuvenoj aferi “Drajfus”, čija se premijera na Lidu očekuje s najvećim interesovanjem. Iako ima poziv direktora festivala Alberta Barbera, Polanski još nije potvrdio svoj dolazak u Veneciju, s obzirom na to da ga američko pravosuđe zbog seksualne afere tretira kao begunca, a ove godine je izbačen i iz članstva Američke akademije filmskih nauka i umetnosti.

OČEKUJE SE I DžEGER

Festivalskoj publici će se pokloniti i zvezde poput Pedra Almodovara, kome će biti uručen Zlatni lav za životno delo, Meril Strip, Skarlet Johanson, Roberta Patinsona, Hoakina Finiksa, Stivena Soderberga, Garija Oldmana, Kristin Stjuart, Antonija Banderasa…, a na Lidu se očekuje i dolazak rok legende Mika Džegera.

“Iz Saudijske Arabije nešto i plate, dok ovi sa BU nikad ništa”! Profesor Radenović otvoreno o “klimi” na fakultetu

Kotiranje Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi naglo je opalo. Da li su citirani profesori ili je za dobru poziciju potrebno i nešto više?

Beogradski univerzitet će u budućnosti još padati na Šangajskoj listi. Osim pada, važnija je realnost, bolje da bude tu gde zaslužuje. Nije on pao nego se samo pomerio gde mu je i mesto. Ne može njegovo rangiranje da zavisi od jednog starca – skromno i kroz osmeh počinje razgovor za “Blic” čuveni matematičar dr Stojan Radenović.

“Važno mi je da doprinesem Srbiji”, vraća se čuveni profesor Radenović

Radovi i visoka citiranost ovog profesora u penziji jedan su od ključnih razloga ovogodišnjeg pada Beogradskog univerziteta od čak 124 mesta na Šangajskoj listi prema kojoj se rangiraju najbolji univerziteti, a koje sprovodi Univerzitet “Đao Tong” od 2003. godine. Tačnije, njegov prelazak u drugi tim – trenutno svoje radove potpisuje za Univerzitet kralja Sauda u Saudijskoj Arabiji. Afilijaciju je promenio “jer oni nešto i plate”.

“Uspeh bi bio mnogo veći kada bi ovi iz starijih generacija sa mlađima mogli da zasednu da više rade, a to je skoro nemoguće, jer na fakultetima vlada velika sujeta i ljubomora, samim tim i nekolegijalnost. Takođe, čovek kada postane redovni profesor, on se opusti. Broj objavljenih radova ne zavisi samo od finansija, tu glavnu ulogu igra ostrašćenost i ljubav prema poslu. Tako da ulaganja u nauku jesu sramna, ali ne i osnovni razlog pada na Šangajskoj listi”, izričit je profesor Stojan Radenović.

“Nisam ja jedini. Tako se u svetu živi, sve te bogate zemlje nude i traže ljude koji su visoko citirani i onda vam daju nešto novca”

Razgovor sa profesorom vodimo u njegovom malom kutku u podrumu. Tu se rešavaju složeni zadaci, pišu naučni radovi, ali i daju intervjui za čuvene svetske magazine. Tokom razgovora telefon ne prestaje da zvoni, zovu ga kolege i čestitaju mu što je javno istupio i ukazao na problem pada na Šangajskoj listi.

“Primam penziju, i to dva puta po 36.000 dinara, supruga mi ne radi, ćerka isto. Unuka je sada upisala fakultet. Ovi iz Saudijske Arabije nešto i plate, dok ovi sa Beogradskog univerziteta nikad ništa. Nisam tamo nikada bio, radim i dalje odavde iz podruma. U prošlosti sam svoje radove i potpisivao za Vijetnam, mogao sam i za Harvard, međutim, nisu mi drage te neke zemlje”, objašnjava vrli matematičar Stojan Radenović.

Prema njegovom mišljenju, pozicija Beogradskog univerziteta u budućnosti nije svetla i pad na Šangajskoj listi će se nastaviti.

Nakon razgovora sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, Radenović je juče rekao da će radove potpisivati za Beogradski univerzitet te da ima otprilike mesec i po dana za „promenu adrese“.

“Ne znam da li se nekom matematičaru dogodilo da ga predsednik pozove, i to direktno iz Njujorka. Morao sam da kažem predsedniku da ja nisam tu jedini, da je tu vojska i starijih i mlađih”, kaže Radenović.

O statusu BU na Šangajskoj listi razgovarali smo i sa redovnim profesorom Matematičkog fakulteta Zoranom Kadelburgom, koji je takođe jedan od naših naučnika sa visokim indeksom citiranosti. Njega nismo zatekli u podrumu, već u “golubarniku” kako on i njegove kolege zovu prostor u kojem rade. Znajući da ćemo ga teško pronaći, profesor nas je sačekao ispred lifta i sproveo kroz mračno stepenište kako bismo došli do kabineta. Vrlo malog, svega za dvoje ljudi u kojem katkad radi i njih petoro, i to bez klima-uređaja, a kako je u pitanju “golubarnik”, onda možete da zamislite koje su temperature. Profesora ovo sve ne muči preterano, on ni pad na Šangajskoj listi ne doživaljava kao nešto strašno.

“Mislim da je situacija oko Šangajske liste preterivanje. Pre nekoliko godina kada je Beogradski univerzitet bio visokopozicioniran vesti su dočekane euforično, a sada kada je u padu na nož. Lista koju prave birokrate taksativno po tačkama, dajući određeni broj poena, ne može nikada biti pravi pokazatelj naučnih dostignuća. Nauka se meri na mnogo ozbiljniji način i to se ne može prikazati nikakvim numeričkim pokazateljima ljudi koji nisu stručni za to. Takođe, pominju se i radovi u objavljenim magazinima, ali tu samo mogu radovi iz određenih oblasti. Pominje se i citiranost koja je uvek promenljiva. Tako da poziciju na Šangajskoj listi treba relativno shvatiti, plasman je važan, ali sigurno nije krucijalno merilo”, objašnjava profesor Zoran Kadelburg.

Prema njegovim rečima, najveći problem u nauci i generalno obrazovanju jeste finansiranje koje je ispod standarnog proseka Evropske unije.

“Normalno je da u takvoj situaciji ljudi ne rade dovoljno, jer nisu motivisani. Profesorima bi veoma značila mogućnost odlazaka na kongrese, posedovanje laptopa, pristupanje bazama i to je kada pričamo o matematici, ali za neke druge nauke treba i više. To bi puno pomoglo, a ne bi ugrozilo budžet”, poručuje matematičar.

Na pitanje zašto je obrazovanje toliko skrajnuto kada je najvažnija karika kako bi država bila zdrava u svakom smislu, profesor Matematičkog fakulteta jednostavno odgovara:

“Obrazovanje je nešto što donosi rezultate na duge staze, svaki političar, znajući kakav mu je mandat, gleda da reši nešto kratkoročno, nešto što će mu doneti poene u javnosti do sledećih izbora. Promene u obrazovanju su na duge staze i rezultati su vidljivi za deset, dvadeset godina. I zato nijedan političar ne grize za obrazovanje jer zna otprilike da neće biti dugo na svojoj poziciji. I to se ne dešava samo sad nego u zadnjih pet decenija”.

Vučić: Reči profesora su nas sve probudile

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovarao je juče sa profesorom Stojanom Radenovićem i poručio da će država učiniti sve da zadrži naučnike koji su doprineli da Beogradski univerzitet bude visokoplasiran na Šangajskoj listi, uključujući značajno povećanje plata u nauci.

“Ustanovićemo budžetsku liniju koja se tiče liste kako bi se podstaklo objavljivanje što više radova u naučnim časopisima u svetu”, najavio je Vučić i dodao da je ministar obrazovanja Mladen Šarčević, koji je prisustvovao sastanku, za sada izdvojio 12 profesora.

Kriterijumi: Bodovi za nobelovce, citiranost…

Kriterijumi za rangiranje na Šangajskoj listi jesu broj dobitnika Nobelove nagrade i Fildsove medalje, broj naučnih radova objavljenih u časopisima “Science” i “Nature”, citiranost istraživača i broj radova u časopisima sa SCi i SSCI liste. BU nema nobelovce, koji nose 30 odsto poena, a više nema ni najcitiranije naučnike, koji “zarađuju” 20 odsto poena. Loše je pozicioniran i po radovima u dva najprestižnija časopisa, što je još 20 odsto bodova. S druge strane, odlično je kotiran po broju radova objavljenih u časopisima sa SCI i SSCI liste.

U filmu o grčkom svetitelju glume holivudski glumci pravoslavne vere a režiju potpisuje Srpkinja

Film koji prikazuje životne podvige i stradanje svetog Nektarija Eginskog – „svetitelja naših dana“, trebalo bi uskoro da počne da se prikazuje u bioskopima.

Planirano je da film “Čovek Božji” bude premijerno prikazan 2020. godine, odnosno na 100-godišnjicu svetiteljevog blaženog usnuća.

Foto: wikipedia

Produkcijska kuća lik svetitelja u ovom filmu opisuje sledećim rečima: „Nepravedno izgnan, osuđen bez suđenja, oklevetan bez razloga, ali njegova ljubav prema Bogu i bližnjima, osvojila je sve“.

Film koji nosi naslov Čovek Božji, opisuje nevolje svetitelja Nektarija „koji podnoseći nepravednu mržnju svojih neprijatelja, propoveda Božju reč želeći svima dobro“.

Film je trenutno u predprodukciji, a početak snimanja se očekuje na jesen. Planirano je da film „Čovek Božji“ bude premijerno prikazan 2020. godine, odnosno na 100-godišnjicu svetiteljevog blaženog usnuća.

Film je režirala Jelena Popović, koju je osvojila životna priča svetog Nektarija Eginskog.

Među imenima glumaca koji bi mogli da učestvuju u ovom filmu pominju se Miki Rurk, Dženifer Aniston, kao i glumac Tom Henks, koji je pravoslavne vere.

U tom smislu, pomenuto je i ime holivudskog glumca pravoslavne vere, Džonatana Džeksona. Predviđeno je da glavna uloga u filmu pripadne grčkom glumcu Arisu Servetalisu, koji bi trebalo da tumači lik svetog Nektarija.

“Nisam ja jedini. Tako se u svetu živi, sve te bogate zemlje nude i traže ljude koji su visoko citirani i onda vam daju nešto novca”

BEOGRAD – Jedan od najcitiranijih matematičara sveta, beogradski profesor Stojan Radenović, poručio je danas mlađim generacijama da je važna dobrota koju čovek poseduje i pozvao ih da se svakog dana naoružavaju dobrotom. “A šta je dobrota po definiciji? Da nemam ništa protiv nekog ko je protiv mene”, poručio je Radenović, koji je danas s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem razgovarao o poboljšanju rejtinga Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi i finansiranju nauke.

“Ne znam da li se nekom matematičaru dogodilo da ga predsednik pozove, i to direktno iz Njujorka”, započeo je Radenović razgovor s novinarima, kojima je preneo da je zbog toga bio zaprepašćen, ali i uzbuđen, jer je pomislio da “mora da je uradio nešto dobro”.

“Morao sam da kažem predsedniku da ja nisam tu jedini, da je tu vojska i starijih i mlađih. Neki su napisali, kad je Univerzitet pao na ”Šangajskoj listi”, da sam i ja kao kriv zato što sam se ”priklonio drugom jatu”. To nije tačno, tako se u svetu živi, sve te bogate zemlje nude i traže ljude koji su visoko citirani i onda vam daju nešto novca”, objašnjava Radenović.

Vučić sa čuvenim profesorom Radenovićem: Država će pokazati da brine o nauci, pokušaćemo da vratimo naše ljude iz sveta (FOTO)

Na pitanje novinara da li će sada radove potpisivati za Beogradski univerzitet, Radenović je kazao da će početi i da ima otprilike mesec i po dana za “promenu adrese”.

“Moj cilj je da razbijem ”centre moći” finansiranja nauke u Srbiji, da plaćanje bude ”jedan na jedan”. Kada neko objavi rad i potpiše za univerzitet”, rekao je Radenović. U svetu se oko 120.000 do 130.000 ljudi bavi publikovanjem matematičkih radova, a profesor Radenovih je četiri godine uzastopno među prvih sto.

“To je stvarno uspeh”, rekao je i dodao da, međutim, pozicija BU na Šangajskoj listi ne treba da zavisi, kako je rekao, od jednog starca. Važno je, kaže, da se podrže i motivišu mladi naučnici s kojima i on sarađuje. Država je uvek za nauku davala više nego što treba. Kukaju oni koji ne rade. Besmisleno je pitanje kako zapadne zemlje izdvajaju više novca od Srbije za nauku. Meni su nudili kabinet. Pitanje je da li bih ja u kabinetu mogao da dokažem običnu teoremu. Za nauku treba da ste rođeni, kao za umetnost, slikarstvo… da ste ostrašćeni”, ispričao je novinarima Radenović.

Za nju ne postoje prepreke! Naša doktorka jedan od najvećih stručnjaka u Nemačkoj i u Evropi (FOTO)

Kada se pomene ime profesorke dr Nadežde Basare zna se da je reč o jednom od najvećih stručnjaka za transplantaciju matičnih ćelija u Nemačkoj i u Evropi. Više od 20 godina svet priča o njenim uspesima u lečenju teško obolelih pacijenata.

Dr Basara je trenutno direktor interne klinike “Maltezer St. Franciskus”, koja se nalazi u nemačkom gradu Flenzburg u Nemačkoj. Ona je pre 22 godine iz Beograda otišla u Nemačku, a da pri tom nije znala ni reč nemačkog; ipak joj to nije bila prepreka da nauči jezik i da napreduje, da postane docent, ali i prva žena iz Jugoistočne Evrope koja nije rođena niti se školovala u Nemačkoj, a postala je profesor medicine.

Foto: PrintScreen/YouTube

Ona je pet godina bila na čelu transplantacijskog centra na Univerzitetskoj klinici u Lajpcigu. Zahvaljujući dr Basari ovaj centar je po rezultatima lečenja leukemije i po broju realizovanih transplantacija na prvom mestu u Evropi.

Njen stav je da dijagnoza rak ne znači ujedno i smrtnu presudu.

Među pacijentima koje je lečila dr Basara ima i veliki broj građana iz regiona, Srbije, Makedonije, Crne Gore, a javnost je zna i po uspešnom lečenju poznatog srpskog voditelja Dejana Dekija Pantelića, kojeg je isto tako izlečila od tumora na krajnicima.

Pantelić je u jednom svom intervju istakao da, u trenucima kada se lečio u Nemačkoj i kada mu je bilo jako teško, dr Basara ga je ohrabrila rečima: “Dejane, kod mene ljudi ne umiru”.

Zahvaljujući dr Basari realizovano je 2.200 transplantacija matičnih ćelija, sa 87 odsto do 90 odsto izlečivosti pacijenata.

“Prvu transplantaciju sam uradila 1997. godine dok sam radila na transplantacionoj klinici u Idar-Oberštajnu. Samostalno sam dijagnostifikovala bolest kod pacijenta, odredila mu terapiju i uradila transplantaciju matičnih ćelija od nesrodnog donatora, tzv. alogena transplantacija. Od tada do sada sam uradila 2.200 transplatacija matičnih ćelija. U poslednjih osam godina od kada sam direktor i šef lekara u Flenzburgu, statistika kaže da je procenat preživelih pacijenata dve godini nakon transplantacije 87 odsto. Te dve godine pacijenti redovno dolaze na kontrolu i na osnovu toga se može voditi evidencija. Ovaj rezultat je na vrhu svetske statistike”, kaže ona.

Ona je za “Ohrid press” ispričala kako se razvijala njena karijera.

“Već 22 godine živim i radim u Nemačkoj. Počela sam prvo da radim u pokrajinskoj Rajnskoj oblasti – Pfalc gde su ljudi po mentalitetu veoma slični našim. Na klinici u Idar-Oberstejnu sam postala načelnik, a ubrzo na univerzitetu Mainz, zahvaljujući poslu, ali i studijama koje sam objavila u međunarodnim časopisima. Postala sam docent interne medicine i držala sam predavanja studentima iz interne medicine. Zatim sam na poziv predsednika Evropskog udruželja za transplantaciju počela da radim u Lajpcigu, pokrajna Saksonija, gde sam, na 600 godini starom Univerzitu, postala profesor, zahvaljujući međunarodnim naporima. Interesantno za tu pokrajnu je to što tamo žive Lužički Srbi, koji su potpuno integrisani u nemačko društvo, ali svoju tradiciju i jezik su zadržali i priznati su kao manjina. Od pre 9 godina sam na čelu interne medicine u Flensburgu, koja se nalazi u severnoj Nemačkoj, na granica sa Danskom. Tada sam bila pozvana od strane direktora klinike da vodim onkološko odeljenje Nord, koje se sastoji od šest klinika dve pokrajne, kao i transplantacionog centra koji sam otvorila nakon jedne godine, a nakon dve godine ga aktivirala”, priča ona.

Dotorka Basara prisetila se i svojih prvih pacijenata, a jedan od njih joj je nedavno priredio i prijatno iznenađenje.

“Prvi moj pacijent je Nemac i zove se Berlin Lutz, a drugi Mihael Edgers. Od tada su prošle 22 godine i obojica se odlično osećaju. Pozvala sam ih pre dve godine kada sam proslavljala jubilej klinike na kojoj radim. I obojica su došla, što me je jako obradovalo, i tom prilikom su mi podarili nešto što nisam očekivala, a to je jedan od najlepših poklona koji sam dobila u svom životu: zlatnu medalju internacionalnog takmičenju u spašavanju ljudi iz vode. Medalju je osvojio moj prvi pacijent Lutz i sa tim su želeli da mi pokažu da su u dobroj kondiciji, ali i da žive sa elanom i pozitivnom energijom”.

Ona je istakla da je za uspeh pri izlečenju najvažnija brza dijagnostika.

“Dobra i brza dijagnostika određuje sudbinu bolesti, da li pacijent ima šansu da bude izlečen ili ne i zbog toga je naročito važna. Trenutno, kod svih malignih bolesti je neophodna molekularna dijagnostika, koja je u Nemačkoj gotova za 48 sati. Takvu efikasnost nema niti jedna zemlja u Evropi, čak ni Švedska, koja se smatra za jednu od zemalja sa najboljom zdravstvenom zaštitom u Evropi”.

Kad deca doniraju matične ćelije

Tokom dugogodišnjeg iskustva, srela se sa velikim brojem pacijenata, ali su na nju najveći utisak ostavili veoma mladi pacijenti.

“Do sada sam lečila oko 40 pacijenata sa malignim bolestima i to su uglavnom bili mlađi ljudi. Uradila sam transplantaciju jednoj petnaestogodišnjoj devojčici iz Ohrida matičnih ćelija od njenog dvanaestogodišnjeg brata. On je najmlađi donor, zbog čega je u znak zahvalnost dobio zlatnu medalju”.

Doktorka je objasnila da je u pitanju malo poznata tema, te da su za donaciju matičnih ćelija maloletne dece odgovorni roditelji. Oni zvanično potpisuju da se slažu, ali svakako ako prihvati i samo maloletno lice. Poštuje se i njegova želja, a ne samo želja roditelja.

“Ja uvek poštujem želju donora, da ona bude na dobrovoljnoj osnovi, a ne pod pritiskom roditelja. Zbog toga zahtevam da se potpiše i maloletni donor”, zaključila je dr Nadežda Basara.

Lekar je u zaostatku ako samo jedne sedmice ne prati novine

Ako lekar ume da leči, onda nema nikakvih prepreka ako pritom koristi nove metode i lekove, smatra dr Basara, i dodaje da se onkologija i hematologija u poslednjih deset godina se razvijaju vrlo brzo.

“Ako samo jednu nedelju ne pratite literaturu i ne čitate naučne studije u medicinskim časopisima, već ste nedovoljno informisani. Istom brzinom se menjaju i naše preporuke za lečenje hematoloških i onkoloških bolesti. Pre početka lečenja, prvo proveravam dijagnozu pa potom osmišljam koncept lečenja. Nažalost, moram da kažem da veći broj pacijenata iz Makedonije i Srbije dolaze na lečenje sa pogrešnom dijagnozom. Ja dijagnozu uvek proveravam u referentnoj laboratoriji i molekularnoj biologiji. Nemačka je zemlja koja se u svetskim okvirima kotira kao veoma dobra za postavljanje dijagnoze, što je i preduslov za izbor protokola za lečenje. Isto tako mogu da uključim pacijente u naučnu studiju u slučaju da ne postoji registrovan lek za njihovu bolest”.

Ona dodaje da za nju ne postoji prepreka u medicini, koju ne može da savlada, kada je u pitanju ljudski život.

Akademik Nikola Hajdin: Klečao sam i plakao kada su ubili kralja Aleksandra, za Titom nisam

Član Srpske akademije nauka i umetnosti, Nikola Hajdin, preminuo je u Beogradu. Hajdin je bio na čelu SANU od 2003. do 2015. godine. Pročitajte veliku ispovest koju je dao beogradskom Nedeljniku

Akademik Nikola Hajdin, koji je u čak tri mandata bio na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti preminuo je 17. jula.

Hajdin je rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU duže od četrdeset godina.

Njegov život bio je neobičan, a sećao se da je kada je imao 18 godina 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju.

“Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija. Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija”, rekao je Hajdin.

Sam je govorio da su mu mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka, a više naučnih priznanja dobio je u svetu nego u Srbiji.

Jedan je od retkih koji se sećao perioda Kraljevine, a o njoj je govorio sa setom.

“Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo. Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima”, govorio je akademik.

Zapažao je i pre Drugog svetskog rata da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata, a to je prema njegovom mišljenju bio jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala.

O predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu govorio je da je bio “pravi izdanak hrvatskog naroda”.

“Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao”, pričao je Hajdin.

Za razliku od smrti Tita, prema njegovom priznanju zaplakao je kada je ubijen kralj Aleksandar Krađorđević.

“Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd – klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra. Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda”, ocenio je Hajdin.

Od stvari koje je cenio kod kralja Aleksandra, Hajdin je izdvojio to što je dao utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres.

Upitan šta bi savetovao Slobodana Miloševića ili Tuđmana 1990. godine,  Hajdin je rekao ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati.

“To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu”, ocenio je on.

Akademik je rekao i da ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce, te da su oni korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast.

Za najteži period u svom životu Hajdin je rekao da je to Informbiro, jer kako je pojasnio nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete – taj isti Staljin ne valja.

Hajdin, koji će biti upamćen po gradnji mnogih mostova u Srbiji, govorio je da je bio mnogo nesrećan kada su te njegove građevine rušene tokom bombardovanja.

“Bio sam mnogo nesrećan, jer je most “Sloboda” je bombardovan na moj rođendan”, govorio je tužno Hajdin.

Upitan da li je nekada pomislio da ode iz zemlje, Hajdin je odgovorio:

“Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju”.

Govoreći o politici, Hajdin je kazao da je Kosovo propala stvar.

“Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja.  Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu.

Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo.

Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe.

O ulozi intelektualaca u rešavanju kosovskog problema, Hajdin je kazao da u nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama.

“A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari “tuku”, kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije”, govorio je akademik.

Hajdin je govorio da je najviše voleo da se druži sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević.

Na pitanje kako bi voleo da ga pamte, odgovorio je šaljivo:

“Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao “Na Drini ćuprija”, a on odgovorio: “Šta čitao, ja sam po njoj hodao.”

Put od razorenog Beograda do vrha ATP liste! CNN piše o Đokoviću!

ATLANTA – Novak Ðoković je imao 11 godina i spavao je u krevetu kada ga je probudila eksplozija, praćena sirenom za uzbunu i komadići polomljenog stakla.

Bio je to 24. mart 1999. godine kada je počelo bombardovanje Beograda od strane NATO-a i koje je trajalo 78 dana, piše američki CNN, ističući da je Novak, dok je njegov otac Srđan pomagao majci Dijani koja je izgubila svest pošto je udarila glavom u radijator, tražio braću koji su tada imali osam i četiri godine po mraku u stanu .

“Sa 11 godina, ja sam bio veliki brat. Bio sam zadužen za njihovu bezbednost od početka bombardovanja. Smatrao sam se odgovornim za njihovu bezbednost kada su NATO snage počele bombardovanje”, napisao je Ðoković u autobiografiji.

Dve decenije kasnije, 32-godišnji Ðoković je favorit za novo osvajanje US Opena, koji počinje 26. avgusta u Njujorku.

Kako navodi CNN, Ðoković je osvojio četiri od poslednjih pet grend slem turnira i sada ima 16 trofeja, samo dva manje od Nadala i četiri od Federera.

Njegov put od razorenog Beograda do vrha ATP liste je, najblaže rečeno, neverovatan, navodi CNN.

“Dečak kao ja, odrasta u Srbiji i postaje teniski šampion? To je malo verovatno – u najboljem slučaju. A još kada počnu da padaju bombe, onda je neverovatno”, napisao je Ðoković u autobiografiji.

U prvom poglavlju knjige – “bekhendi i skloništa”, Ðoković se priseća noći za koju kaže da mu je zauvek promenila život.

Nakon što je Dijana Ðoković došla svesti, porodica je krenula ka obližnjoj zgradi u kojoj je živela Novakova tetka, a koja je imala sklonište.

Dok su njegovi roditelji trčali ulicom sa braćom u naručju, Ðoković je pao na sred ulice.

“Tada se dogodilo. I dan danas, glasni zvukovi me ispune strahom”, kaže Ðoković.

Dve rakete su, iznad njegove glave, preletele i pogodile bolnicu u blizini.

Novak je u daljini primetio roditelje i braću i jurio ih dok svi nisu bezbedno stigli do betonskog zaklona, odnosno skloništa u kojem je bilo 20 porodica.

“Deca su plakala. Nisam prestajao da drhtim do jutra”.

U intervjuu koji je Ðoković dao CNN-u 2015. godine, on je otkrio da su u skloništu provodili svaku noć i da su imali struje samo nekoliko sati dnevno.

“Ta vremena su nešto što nikome ne bih poželeo da iskusi. Dva i po meseca, svaki dan i svaku noć, bombe su padale na grad. Bombe i rakete su padale bukvalno na pola kilometra od nas. Videli smo avione koji lete iznad naših glava i bombe koje padaju pola kilometra dalje”, rekao je tada Ðoković.

Do te mračne noći 1999. godine, Ðoković je uživao u, kako je rekao, magičnom detinjstvu.

Njegov otac Srđan je bivši skijaš, a Novak je prvi put počeo da igra tenis kada je imao četiri godine i pre njega niko u porodici nije igrao tenis.

Ðoković, koji je veliki deo mladosti proveo na planinskom odmaralištu Kopaonik, rekao je u intervjuu za CNN 2014. godine, da je to bila neka vrsta sudbine.

“Nešto što se pojavilo niotkuda. Video sam teniski teren i video tenis na televiziji. Otac mi je kupio mali reket i mislim da je to momenat kada smo se svi zaljubili u tenis”, rekao je Ðoković.

Kada je imao šest godina primetila ga je trenerka Jelena Genčić, koja je radila s nekada najboljom teniserkom sveta Monikom Seleš i rekla njegovim roditeljima da je Novak veći talenat od Selešove.

Pet godina su radili zajedno a za to vreme je naučio mnogo o tenisu i o životu.

Vest o njenoj smrti 2013. godine ga je potresla toliko da je otkazao konferenciju za medije nakon meča na Rolan Garosu.

Iako je bombardovanje moglo lako da prekine Novakovu tenisku karijeru, ono mu je pružilo potpuno drugačiju perspektivu, izjavio je Ðoković 2015. godine.

“Mnogo više cenim sve vrednosti koje imam u životu. Od tenisa do čega god… Znam kako je biti bez ičega, a znam i kako je biti na vrhu sveta u ovakvom globalnom i popularnom sportu. Taj kontrast mi pruža pravi pogled u životu”.

U autobiografiji Ðoković je naveo da iako ga je NATO bombardovanje uživčinilo bespomoćnim, nije ga sprečilo da igra tenis.

Tačnije, on je pojačao treninge tokom bombardovanja – trenirao je i po pet sati dnevno na nekoliko lokacija u Beogradu koje je određivala Jelena Genčić, a na osnovu toga gde su pale NATO bombe – nadali su se da Alijansa istu metu neće gađati dva puta.

Na početku paralizovan strahom, Novak se odjednom promenio.

“Rešili smo da se ne plašimo. Posle toliko smrti, destrukcije, jednostavno smo prestali da se krijemo. Kada jednom otkriješ da si nemoćan, onda otkriješ i da si slobodan, na neki način”, napisao je Ðoković u autobiografiji.

Dva meseca nakon završetka bombardovanja, Ðoković je iz Srbije otišao u Minhen, gde je počeo da trenira s Nikolom Pilićem.

Četiri godine kasnije, postao je profesionalac.

CNN podseća i na snimak Novaka Ðokovića iz 1994. godine, kada je imao sedam godina u kome govori da mu je cilj da jednog dana bude teniser broj jedan – 17 godina kasnije to mu se i ostvarilo, nakon što je osvojio prvu titulu na Vimbldonu.