“Kad vidite srpsku zastavu u Srbiji to vas ne pogađa ništa posebno, ali kad je vidite u Nemačkoj ili Austriji”

Srpsku trobojku, osim na državnim ustanovama, vidite na proslavama sportskih uspeha i svadbama, ali da li znate kako bi po zakonu trebalo da se koristi?

Pre tačno sto jedne godine iznad Bele kuće viorila se srpska zastava – to parče tkanine velikog simboličkog značaja.

Vek kasnije, iako većina građana Srbije zna koje tri boje sadrži, mada možda ne i raspored, mnogi ne znaju da postoje brojna pravila koja određuju kada i kako je možete koristiti.

Jedan pedesetosmogodišnji čovek iz sela u blizini hrvatskog Daruvara je kažnjen, jer je na krov svinjca stavio staru zastavu Socijalističke Republike Hrvatske sa petokrakom, dok zvanična hrvatska trobojka ima isti raspored boja, ali sa šahovnicom.

U Srbiji ne postoji formalna zabrana korišćenja starih zastava, dok se strana zastava može koristiti samo ako je uz nju i zastava Srbije, kaže za BBC heraldičar Dragomir Acović.

Trobojku, osim na državnim ustanovama, školama i fakultetima, muzejima i bibliotekama, možete videti čak i na nekim benzinski pumpama.

Koriste je navijači na tribinama, građani na političkim skupovima, kao i svatovi na svadbama, gde je nosi barjaktar.

“Budi lepe emocije”

Za mnoge ona nije za jednokratnu upotrebu.

“Volim da istaknem zastavu na balkonu za Sretenje – Dan državnosti Srbije”, kaže za BBC na srpskom Pavle Anđelić iz Valjeva.

Kao ravnogorac, kod kuće ima, pored državne zastave sa grbom i krunom, ima i zastave četničkog pokreta. Kada ih ne koristi, sve stoje lepo spakovane.

“Lepo mi je da stavim i one male zastave na kola. Na antenu prikačim našu trobojku kad idem u Beograd, neka misle `evo ga seljak iz Valjeva`”, ističe on ponosno.

Za Pavla je srpska zastava državni simbol koji budi lepe emocije i zato mu je drago što je koriste i Srbi u Hrvatskoj ili Crnoj Gori.

Treba praviti razliku između narodne zastave koja je samo horizontalna trobojka sa crvenim, plavim i belim poljem i državne zastave koja uz to ima i grb,

Po zakonu, narodna se koristi prilikom proslava, svečanosti i drugih kulturnih, sportskih i sličnih manifestacija, dok državnu upotrebljavaju samo državni zvaničnici i sportski nacionalni timovi.

“Kad vidite srpsku zastavu u Srbiji to vas ne pogađa ništa posebno, ali kad je vidite u Nemačkoj ili Austriji, ona probudi nešto lepo u vama”, dodaje Pavle.

Kako treba koristiti zastavu?

“Upotrebu zastave – zakon vrlo precizno definiše. Praksa, pak, nema nikakve veze sa zakonom”, ističe Acović.

Zastava Republike Srbije je pravougaona u razmeri 3:2 (dužina prema visini), piše u Zakonu o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije.

“Ne sme biti izložena tako da dodiruje tle, niti kao podloga, podmetač, prostirka, zavesa ili draperija.

“Zastavom se ne mogu prekrivati vozila ili drugi predmeti, niti se mogu ukrašavati konferencijski stolovi ili govornice, osim u formi stone zastavice”, navodi se u zakonu.

Takođe, zabranjeno je koristiti oštećene ili nepodobne zastave.

Ovaj dokument predviđa i da se zastava ističe po danu, dok je noću dozvoljeno samo ako je adekvatno osvetljena.

Da li se to poštuje?

Ne, dramatično je pogrešan način na koji je državne ustanove koriste, ističe Acović.

“Zastava onako kako se vije na brojnim zvaničnim mestima predstavlja ne samo zloupotrebu, već i uvredu za zastavu i zemlju koju predstavlja”, navodi Acović.

Kao primer “fantastičnog spektakla gluposti” navodi prilagođavanje zastave jarbolu.

“Osnovno merilo kako zastava treba da se koristi kod naših ljudi je `imamo takvu motku`”, objašnjava Acović.

To je na nivou komičnog, a pre svega tragičnog, dodaje.

Zastava mora da se vije upravno, pod 90 stepeni u odnosu na jarbol, navodi heraldičar.

Ipak, to nije slučaj ni ispred Narodne skupštine.

“Zastava ispred skupštine je ostatak nekih starih vremena. Arhitekti tog zdanja Nikolaju Krasnovu bilo je zgodno da nacrta zastavu kako se vijori, ovako kako je danas”, objašnjava Acović.

Kaže da su kasnije službenici živeli u uverenju da će nešto da promene u izgledu na koju su navikli, ako stave zastavu onako kako zakon propisuje.

“Skupština je samu sebe oslobodila obaveze da zastavu istakne onako kako je propisala zakonom”.

Kačenje zastave po dužini, paralelno sa jarbolom, takođe je pogrešno, dodaje Acović.

“Korišćenje motki koje su koncipirane za reklamne banere i teraju da pruge idu po vertikali – u obliku vešala, to je u normalnom svetu teško zamislivo”, ističe on.

On navodi da građani, na drugi način, mimo zakona, koriste zastavu, upotrebljavajući onu državnu sa grbom.

“Kada je nedavno vraćen ovaj grb iz 1882. ljudi su to sa oduševljenjem prihvatili, pa su počeli da ga stavljaju gde god im je srcu bilo milo. Ali to nije nikakva uvreda za zastavu i zemlju, čak, naprotiv”, ističe Acović.

Kada je reč o korišćenju prljavih ili nepodobnih zastava, on kaže da se na ulici “može videti sve i svašta, toliko da neke zastave prepoznate samo po tome što su na jarbolu”.

“Problem je što nadležne inspekcije to ne kontrolišu. Kada bi počelo kažnjavanje, to bi se brzo promenilo”, dodaje.

Na isti način, smatra, ne bi bilo sankcija ni da neko iznese samo američku ili neku stranu zastavu, iako to zakon ne dozvoljava.

“Mišljenje za korišćenje zastave daje Zakonodavstvo Vlade Srbije, a naša Upravna inspekcija nadzire primenu, ali samo na državnim organima, ne za građane”, kaže Jelena Parezanović, portparolka ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu Branka Ružića.

“Nov Zakon o komunalnoj miliciji daje ovlašćenja milicionerima da kontrolišu upotrebu državnih simbola za građane. On je nedavno donet i komunalci odgovaraju direktno gradu ili opštini”, kaže ona za BBC.

“Kad god imaju svadbe, proslave ili kad putuju kod prijatelja u inostranstvo, ljudi vole da nose na poklon zastavu”, odgovara za BBC Branka Kovač.

Njena firma Poslovna žena snabdeva brojne državne institucije, ambasade i građane zastavama raznih vrsta i svih zemalja sveta.

Svečane zastave izrađuju se, kaže, od duplog satena, dok se one za spoljnu upotrebu prave od sintetike – da mogu da podnesu vetar i kišu.

Životni vek im je oko godinu dana, zavisi od održavanja i vetra.

“Znaju momci i devojke da kupuju zastavu kao poklon, kažu da im je to najlepši poklon koji večno traje. Svi vole našu zastavu. Uvek je tako bilo i odnose se sa poštovanjem”, ističe Kovač.

Petokraka ili kruna?

Danas pored ovakvih firmi koje se bave proizvodnjom zastava, nacionalni simbol možete kupiti i na uličnim tezgama.

Ipak, pre 10 godina one nisu bile tako pristupačne.

Zlatko Maksimović je u Beogradu kupio zastavu sa krunom u prodavnici Srpske pravoslavne crkve, preko puta crkve Svetog Marka.

“U to vreme je bilo jako teško naći normalnu srpsku zastavu, posebno sa sloganom za kralja i otadžbinu”, navodi Maksimović.

Kako kaže, to je uradio iz patriotskih razloga i držao ju je na zidu studentske sobe, ali po potrebi i iznosio napolje – na utakmice i nacionalne proslave.

“Držao sam je raširenu jedno vreme, ali se cimerka nervirala, pa sam je skinuo. Onda je ona stavila (postere) Korn i Slipnot da se plašim noću”, prepričava Maksimović.

Ipak, Kovač koja je u poslu sa zastavama već 35 godina kaže da građani, ipak, i dalje traže i staru zastavu sa crvenom zvezdom u sredini.

“Moje iskustvo kaže da više vole petokraku, nego grb. I ja lično više volim tu. To su bila zlatna vremena, lepo smo se slagali, nije bilo bitno koje si nacionalnosti. već kakav je čovek”, zaključuje Kovač.

Crnogorci nasmejali region i to pozivom na neobičnu akciju

Reklama jedne prodavnice iz Podgorice izazvala je smeh u regionu, ali i brojne šaljive komentare na društvenim mrežama.

Reklama za aktuelno sniženje i niže cene u jednoj prodavnici u Podgorici poziva građane da dođu na akciju, ali ih pri tom i upozorava da akcija nije radna.

Kad Crnogorac opisuje Švedsku: Imaju neprimjereno mnogo parkova! (VIDEO)

Na fotografiji za reklamu je stariji čovek u crnogorskoj nošnji, a reklama za “radnu” akciju i fotografija vrlo brzo su se pojavili na Tviteru.

“Da Nikola Tesla ustane i pozdravi publiku”, upoznajte dvojnika najvećeg srpskog naučnika (FOTO)

“Baš kao i Teslina, i moja familija po majci dolazi iz Like. Osim istog geografskog porekla i velike sličnosti sa našim najvećim naučnikom, ja sam i identične visine kao i Tesla (1.90m), doduše nešto malo teži, šali se Vladimir dok nas vodi kroz Muzej.

Ovih dana proslavili smo 163 godina od rođenja Nikole Tesle, najvećeg genija koji je ikada hodao planetom Zemljom. Tim povodom prošetali smo do Teslinog muzeja u Krunskoj ulici u Beogradu…i tamo naleteli na – Njega!

Gepostet von Vladimir Peric am Dienstag, 30. April 2019

Jednostavan sivi sako, bele rukavice, isti oni mrki brkovi i prodoran pogled ličkog gorštaka… Je li java ili san?

Nit je java, niti je san, nego je glavom i brkovima –Vladimir Perić, službeni kustos muzeja Nikole Tesle. Ovaj etnolog koji posetiocima muzeja demontrira Tesline pronalaske izgleda u najmanju ruku kao njegov dvojnik.

“Baš kao i Teslina, i moja familija po majci dolazi iz Like. Osim istog geografskog porekla i velike sličnosti sa našim najvećim naučnikom, ja sam i identične visine kao i Tesla (1.90m), doduše nešto malo teži”, šali se Vladimir dok nas vodi kroz Muzej, piše The Serbian Times.

Gepostet von Vladimir Peric am Dienstag, 30. April 2019

Ko je došao na ideju da se nađeš u ulozi Nikole Tesle?

“Organizatorka jednog događaja za učenike sa Balkana, u okviru kog su sarađivali Muzej Nikola Tesla i Elektrotehnički fakultet u Beogradu, predložila je da angažujemo glumca koji bi dodatno animirao najmlađe. Dao sam predlog da se zaližem i obrijem bradu i tako smo spontano našli rešenje. Kada smo to prvi put isprobali efekat je bio sjajan. Muzej je kasnije uradio repliku Teslinog odela po mojoj meri, a naravno i rukavica”, priča Vladimir.

Kako izgleda tvoj radni dan?

“Godinu dana već radim kao kustos zadužen za organizaciju gostujućih izložbi. Samo u specijalnim prilikama se pojavljujem obučen kao Tesla, što uvek prvo izazove iznenađenje, a onda osmehe. Još kad počnem o njegovim pronalascima da govorim u prvom licu, utisak je kompletan. Iako nisam glumac, trudim se da uđem u “njegovu kožu” dok govorim onu standardnu priču o detaljima iz Teslinog života i njegovim najznačajnijim izumima, citate iz autobiografskih dela i drugih autentičnih spisa. Pogotovo kada je ispred mene mlađa publika, tako da deca imaju kompletan doživljaj, čitav dramaturški momenat”.

„Dan je pri kraju; ono sve dalje sjaHita da drugi oživljava svet.O, što me krila ne dignu sa tla,Pa za njim večno, da upravljam svoj let!“

Gepostet von Vladimir Peric am Dienstag, 27. Februar 2018

Kako ti doživljavaš tu transformaciju, da li imaš omiljeni citat, Teslinu misao?

“Za mene lično to je velika obaveza, predstavljati jednog od najvećih pronalazača sveta. Za obične laike Tesla je veličina, a kamoli za one koji su malo više krenuli da se bave Teslom i zaključili ko je on u stvari, shvatili njegovu veličinu i značaj. Otud je i odgovornost ogromna, mada muzej sam po sebi nosi veliku odgovornost, jer se zna koga predstavlja i kakvu poruku šalje svetu. Cilj je uzvišen i mora da se pazi”.

Nikola Tesla (intervju 1899): Ja sam poražen čovek (FOTO)

Šta tebe posebno fascinira od Teslinih otkrića?

“Meni se jako sviđa priča o velikom otkriću obrtnog magnetnog polja i indukcionog motora, koji ga je vinuo u visine i za mnoge važi kao najveći Teslin pronalazak. U tom trenutku svakako je napravilo revoluciju koju živimo i dan danas. Tesla je ta misao sinula u budimpeštanskom Gradskom parku dok je sa svojim drugom Antalom Sigetijem šetao i gledao zalazak sunca. Tom prilikom recitovao je stihove iz Geteovog “Fausta” i odjednom mu se razbuistrila ideja obrtnog magnetnog polja naizmenične struje i otkriva rešenja koja je tražio nekoliko godina. Crta indukcioni motor u pesku, a Sigeti je svedok svega toga. U pitanju je poetski trenutak, ujedno i istorijski, na koji publika odlično reaguje”.

Stihovi iz Fausta:„Dan je pri kraju; ono sve dalje sja

hita da drugi oživljava svet.

O, što me krila ne dignu sa tla,

pa za njim večno, da upravljam svoj let!

Divnog li sna dok ono dole kreće!

Ah, kuda lete krila bestelesna

telesna krila vinuti se neće!“

Kakva je reakcija publike? Da li ti kažu da ličite? Šta ih najšešće zanima?

Kada me najave rečima: „Da Nikola Tesla ustane i pozdravi publiku“, ljudi se prvo zbune. Super su ti momenti jer je obično neočekivano. Primer sa nedavne izložbe u Novom Sadu koju su otvorili naša direktorka Ivona Jevtić i gradonačelnik Miloš Vučević, najbolji je pokazatelj koliko se publici sviđa ovaj koncept vođenja ture mene u ulozi Tesle. Vladala je velika zainteresovanost,jer su posle prvog i jediinog planiranog vođenja, tražili da se ponovi, što smo i uradili.

Nikola Tesla, ćudljivi i misteriozni genije

Najčešće mi kažu da ličimo, čak i članovi moje porodice. Što se pitanja tiče, posetioce u najvećoj meri zanima Teslina privatnost i mistična strana njegove ličnosti.

Imamo i ritual na kraju prilikom fotografisanja. Obično izaberem čuvenu Teslinu misleću pozu sa postavljenim prstom na obrazu, koja važi i za najpoznatiju njegovu fotografiju. Tada mi se pridruži i publika i svi zajedno poziramo, tako da taj položaj postaje svojevrsni populani gif, meme.

Svedoci smo Tesline narastajuće popularnosti. Da li misliš da je dostigla zenit ili nas tek očekuje novi talas?

“Nikola Tesla je veza između matice i dijaspore”

“Broj posetilaca u muzeju raste, sada smo na više od 135.000 godišnje. Tura u muzeju traje 45 minuta, prostor može da primi do 70 posetilaca, pa se neretko dešava i da ljudi moraju da čekaju kako bi videli Tesline najbitnije patente ili neke od 200.000 ličnih predmeta i dokumenata koje muzej baštini. Arhiva je 2003. godine upisana u UNESCO Registar „Pamćenja sveta“, najviši oblik zaštite. Mislim da će pored priče o mašinstvu i tehnici, Teslinih otkrića koji su baza za sve kasnije izume – TV, radio, wifi, bežični prenos energije i drugi, njegova nesebičnost i ukazivanje na to kako bi čovečanstvo trebalo da bude, tek biti stavljeni u prvi plan. Jedan od naziva gostujućih izložbi koje smo imali u Ljubljani, Šangaju, Hofu u Japanu, Nikoziji na Kipru ili onih koje nas očekuju u Milanu i Atini, glasi: „Tesla – čovek iz budućnosti“, u potpunosti oslikava koliko je bio ispred svog vremena, a čini mi se i ispred našeg. Sve više se pominju ideje koje je naslućivao i na koje je aludirao, tako da mislim da nas čeka još mnogo toga u okviru njegovih ideja zemlje kao jedne države, bez granica, sa energijom koja pripada čitavom čovečanstvu. O tome najbolje govore ova dva citata Nikole Tesle, koje često koristim:

 „Veliki je čovek onaj koji svojim umnim darovima i sposobnostima natkriljuje ostale ljude, koji, kao što pčela prikuplja med, prikuplja znanje i otkriva nove istine, ali sve to kruniše ljubavlju prema čovečanstvu da mu pomogne da što pre izađe iz beda koje ga pritiskaju: straha, gladi, neznanja i bolesti. Nisu veliki oni koji ponižavaju čoveka, već oni koji ga uzdižu, koji obogaćuju njegovo duhovno nasledstvo i time pomažu njegovoj duhovnoj sreći.“

„Živimo u vremenu tehničkih otrića koja su bez presedana, koja vode sve potpunijem ovladavanju silama prirode i neutralisanju vremena i prostora. Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske kulture i obrazovanja. Sasavim suprotno, on je destruktivan za ideale…“

Nikola Tesla (intervju 1899): Ja sam poražen čovek (FOTO)

“U Kolorado Springsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima velikog pesnika…Ajnštajn je glasnik vremena buke i besa!”,govorio je Tesla.

Slavni srpski naučnik Nikola Tesla dao je intervju za časopis Besmrtnost 1899. godine. U tom intervju Tesla je otkrio mnoge stvari o sebi svom radu iz kojih se još jednom potvrđuje genijalnost i izuzetnost ovog velikog naučnika, prenosi The Serbian Times.

NOVINAR: Futuristi kažu da su 20. i 21. vek rođeni iz glave Nikole Tesle. Oni slave obrtno magnetsko polje i pevaju himne indukcionom motoru. Njihovog tvorca nazivaju lovcem koji je u svoju mrežu uhvatio svetlost iz dubine Zemlje i ratnikom koji je zarobio vatru iz neba.

Nikola Tesla, ćudljivi i misteriozni genije

Otac naizmeničnih struja učiniće da fizika i hemija zavladaju polovinom sveta. Industrija će ga proglasiti za svog vrhovnog sveca, a bankari za najvećeg dobročinitelja. U laboratoriji Nikole Tesleprvi put je razbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibracijama izaziva zemljotres. Tu je otkriven i crni kosmički zrak.

TESLA: Da, to su neka od mojih važnijih otkrića. Ja sam ipak poražen čovek. Ja nisam ostvario ono najveće što sam mogao.

NOVINAR: Šta je to, gospodine Tesla?

TESLA: Hteo sam osvetliti čitavu Zemlju. U njoj je dovoljno elektriciteta da postane drugo Sunce. Svetlost bi sijala oko ekvatora, kao prsten oko Saturna. Ljudski rod nije sazreo za veliko i dobro. U Kolorado Springsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemonapojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima kod velikog pesnika. U Zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi; njihovi izrazi su cvet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovekovim zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle da utiču na ljude. Lepota i miris ruže mogu se uzimati kao lek, a sunčevi zraci kao hrana.

Nikola Tesla otkrio tajni smisao molitve Oče naš

Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Sve što činim je traganje za njima. Znam da ih neću naći,ali neću ni odustati od njih.

NOVINAR: Koje su to stvari?

TESLA: Jedno je pitanje hrane. Kojom zvezdanom ili zemaljskom energijom nahraniti gladne na Zemlji? Kojim vinom napojiti sve žedne, pa da im se srce razveseli i da shvate da su bogovi? Druga stvar je: kako uništiti energije zla i patnje u kojima prolazi čovekov život? One se katkad javljaju kao epidemije iz dubine svemira; u ovom veku te bolesti su se sa Zemljeraširile po svemiru.

Treća stvar je: postoji li u svemiru suvišna svetlost? Ja sam otkrio zvezdu koja, po svim astronomskim i matematičkim zakonima, može nestati, a da se naizgled ništa ne izmeni. Ta zvezda je u ovoj galaksiji. Njena svetlost se može zbiti do takve gustine da stane u kuglu manju od jabuke, a težu od Sunčevog sistema. Religija i filozofija uče da čovek može postati Hrist, Buda i Zaratustra.

https://www.nasiusvetu.com/vaskutak/44568/iz-razgovora-vladike-nikolaja-i-nikole-tesle-imenjace-sta-to-uradi-%d0%baakva-je-to-sila-koja-pokrece-tolike-tockice9916/

Ono za čime ja tragam luđe je, veće i nemogućnije. To je: šta učiniti da se u svemiru svaki čovek rodi kao Hrist, Buda i Zaratustra. Ja znam da je gravitacija naklonjenasvemu što treba da leti i moja namera nije da napravim leteće naprave (avion ili raketu), već da čoveku povratim svest o njegovim sopstvenim krilima…

Dalje, ja pokušavam da probudim energije koje se nalaze u vakuumima. Vakuumi su najveći izvori energija; ono što se smatra prazninom samo je manifestacija neprobuđene materije. Nema praznine na Zemlji, niti u svemiru. U crnim rupama, o kojima govore astronomi, najmoćnije su energije i izvori života.

NOVINAR: U neprijateljstvu prema teoriji relativiteta idete dotle da na proslavama svojih rođendana držite predavanja protiv njenog tvorca?

TESLA: Upamtite da nije zakrivljen prostor, već čovekov um koji ne može da shvati beskraj i večnost! Da je tvorcu relativnosti to jasno, stekao bi besmrtnost, čak i fizičku ako mu je to po volji. Ja sam deo svetlostia ona je muzika. Svetlost ispunjava mojih šest čula: ja jevidim, čujem, osećam, mirišem, dotičem i mislim.

Misliti je kod mene šesto čulo. Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava sonata. Hiljadu munja je koncert. Za taj koncert ja sam stvorio loptaste munje koje se čuju na ledenim vrhovima Himalaja. O Pitagori i matematici, a naučnik se o to dvoje ne može i ne sme ogrešiti.

Brojevi i jednačine su znakovi kojima se obeležava muzika sfera. Da je Ajnštajn čuo njene zvuke, ne bi stvarao teoriju relativiteta. Ti zvuci su poruka umu da život ima smisla, da u svemiru postoji savršen sklad, i da je lepota uzrok i posledica Stvaranja. Ta muzika je večno kruženje zvezdanih nebesa. Najmanja zvezda je završena kompozicija i ujedno, deo nebeske simfonije. Otkucaji čovekovog srca su delovi te simfonije na Zemlji. Njutn je saznao da je tajna u geometrijski pravilnom rasporedu i kretanju nebeskih tela. On je spoznao da je harmonija vrhovni zakon u svemiru. Zakrivljeni prostor je haos; haos nije muzika. Ajnštajnje glasnik vremena buke i besa.

NOVINAR: Gospodine Tesla, da li Vi čujete tu muziku?

TESLA:Uvek je čujem. Moje duhovno uvo je veliko kao nebo koje vidimo iznad nas. Svoje fizičko uvo uvećao sam radarom. Po teoriji relativiteta dve paralelne linije sastaće se u beskraju. Time će i Ajnštajnova kriva postati prava. Jednom stvoren, zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali nastavlja da traje u tišini koja je njegova najveća moć.

Ne, nemam ništa protiv gospodina Ajnštajna. On je ljubazan čovek i učinio je izvesne dobre stvari; od toga će nešto postati deo muzike. Ja ću mu pisati ipokušati da objasnim da eter postoji, i da su njegove čestice ono što drži svemir u harmoniji i život u večnosti.

Foto: Milan Suvajac/Wikimedia

NOVINAR: Recite, molim Vas, koji su uslovi prilagođavanja jednog anđela na Zemlji?

TESLA: Ja ih imam deset.Beležite pažljivo.

NOVINAR: Zapisaću svaku Vašu reč, poštovani gospodine Tesla.

TESLA: Prvi uslov je visoka svest o svom poslanju i delu koje treba izvršiti. Ona mora, makar i mutno, postojati u najranijoj mladosti. Ne budimo lažno skromni; hrast zna da je hrast, a grm pored njega da je grm. Kao dečak od četrnaest godina bio sam siguran da ću doći na Nijagarine vodopade. Za većinu svojih otkrića znao sam još u detinjstvu da ću ih ostvariti, premda ne sasvim jasno… Drugi uslov prilagođavanja je istrajnost. Sve što sam preduzimao, završavao sam.

NOVINAR: Koji je treći uslov prilagođavanja?

TESLA: Usmeravanje svih vitalnih i duhovnih energija na delo. Otuda i očišćenje od mnogih stvari i potreba koje ima čovek. Ja time ništa nisam izgubio, već samo dobio. Toliko sam dobio da sam se radovao svakom svom danu i noći. Zapišite: Nikola Tesla je bio srećan čovek… Četvrti uslov jeprilagođavanje telesnog sklopa delu.

NOVINAR: Kako to mislite, gospodine Tesla?

TESLA: Najpre, to je održavanje tog sklopa. Čovekovo telo je savršena mašina. Ja poznajem svoj sklop i šta je dobro za njega. Hrana većine ljudi meni je štetna i opasna. Zbog toga katkad umišljam da su svi kuvari sveta u zaveri protiv mene

NOVINAR: Često spominjete moć vizualizacije.

TESLA: Njoj možda imam da zahvalim za sve što sam stvorio. Događaji iz mog života i moja otkrića su pred mojim očima stvarni, vidljivi kao svaka pojava i predmet. U mladosti sam se toga plašio, ne znajući šta je to zapravo, ali kasnije sam tu moć primio kao izuzetan dar i bogatstvo. Negovao sam ga i ljubomorno čuvao. Vizualizacijom sam na većini pronalazaka vršio i ispravke, onda ih, tako završene, pravio. Njome rešavam i komplikovane matematičke jednačine, a da ne ispisujem brojeve. Na Tibetu bih zbog tog dara dobio čin visokog lame. Da, to se tako radi. Moj vid i sluh su savršeni i, smem to slobodno reći, jači nego kod ostalih ljudi. Ja čujem grmljavinu na sto pedeset milja i vidim boje u nebu koje drugi ne vide. To uvećanje vida i sluha imao sam i kao dete. Kasnije sam to svesno razvijao.

NOVINAR: U mladosti ste nekoliko puta bili teško bolesni. Da li je i bolest jedan od uslova prilagođavanja?

TESLA: Jeste. Ona je često posledica nedostatka ili iscrpljenosti životnih sila, ali često je i očišćenje duha i tela od otrova koji su se nakupili. Neophodno je da čovek boluje s vremena na vreme. Izvor većine bolesti je u duhu. Zato duh i može da izleči većinu bolesti. Kao đak razboleo sam se od kolere koja je harala u Lici. Izlečio sam se time što je otac dozvolio da upišem studije tehnike, što je predstavljalo moj život. Priviđenja za mene nisu bolest, već sposobnost uma da prodre izvan tri zemaljske dimenzije. Imao sam ih čitavog života i primao sam ih kao sve druge pojave oko sebe.

NOVINAR: Čitaoci našeg lista vole humor. Ali zbunili ste me izjavom da i Vaša otkrića, koja su neizmerna dobrobit za ljude, predstavljaju igru. Mnogi će se namrštiti na to.

TESLA:Dragi gospodine Smit, nevolja i jeste u tome što su ljudi suviše ozbiljni. Da to nisu, bili bi srećniji i znatno duže bi živeli. Kineska poslovica veli da ozbiljnost skraćuje vek. Li Tai Pe je posetu krčmi pretpostavljao poseti carskom dvoru. Ali da se čitaoci novina ne bi mrštili, vratimo se stvarima koje oni smatraju važnim.

NOVINAR: Oni bi rado čuli u čemu je Vaša filozofija.

TESLA: Život je ritam koji se mora spoznati. Ja osećam taj ritam i upravljam se po njemu i prepuštam mu se. On je vrlo zahvalan i dao mi je znanja koja imam. Sve što živi povezano je dubokim i divnim vezama: čovek i zvezde, ameba i Sunce, naše srce i kruženje beskonačnog broja svetova. Te veze su neraskidive, ali one se mogu pripitomiti i umilostiviti tako da čovek i sam počne da stvara nove i drugačije odnose u svetu, a da stare ne naruši. Znanje dolazi iz svemira; naš vid je njegov najsavršeniji prijemnik. Imamo dva oka: zemaljsko i duhovno. Treba nastojati da ona postanu jedno oko. Univerzum je živu svim svojim manifestacijama, poput kakve misleće životinje. Kamen je misaono i osećajno biće, kao što su to biljke, zver i čovek. Zvezda koja sija traži da je gledamo, i da nismo odveć obuzeti sobom razumeli bismo njen jezik i poruke. Svoje disanje, oči i uši čovek mora uskladiti sa disanjem, očima i ušima univerzuma.

NOVINAR: Pitanje koje je možda trebalo postaviti na početku ovog razgovora. Šta je za Vas elektricitet, poštovani gospodine Tesla?

TESLA: Sve je elektricitet. Najpre je svetlost, beskrajni izvor iz kojeg ističe materija i raspoređuje se u svim oblicima koji predstavljaju svemir i Zemlju sa svim njenim vidovima života. Crno je pravo lice svetlosti;što je ne vidimo takvu, to je izuzetna milost prema čoveku i ostalim stvorenjima. Jedna njena čestica poseduje svetlosnu, toplotnu, nuklearnu, radijacijsku, hemijsku, mehaničku i zasad nepoznate energije. Ona ima moć koja može pokrenuti Zemlju sa njene putanje. Ona je istinska Arhimedova poluga.

NOVINAR: Gospodine Tesla, Vi ste previše pristrasni prema elektricitetu.

TESLA: Elektricitet sam ja sam. Ili, ako hoćete, elektricitet u ljudskom obliku. To ste i Vi, gospodine Smit, ali toga niste svesni.

NOVINAR: Je li otuda Vaša sposobnost da kroz telo propuštate električnustruju od milion volti?

TESLA: Zamislite baštovana kog napadaju biljke; to bi zaista bilo ludo. Čovekovo telo i mozak sačinjeni su od mnogih energija; u mene je najviše elektriciteta. Energija koja je različita u svakoga je ono što čini čovekovo “ja” ili “dušu”. Kod drugih stvorenja to je njihova suština; “duša” biljke nije “duša” minerala i životinje. Rad mozga i smrt se manifestuju svetlošću. Moje oči su u mladosti bile crne, sada su plave i kako vreme prolazi i naprezanje mozga biva jače, one su bliže belini. Belo je nebeska boja. Kroz moj prozor jednog jutra je sleteo golub, kojeg sam hranio. Hteo je da mi javi da umire.Iz njegovih očiju izlazili su mlazevi svetlosti.Nikada u očima nekog stvorenja nisam video toliko svetlosti, kao u tog goluba.

NOVINAR: Radnici u Vašoj laboratoriji pričaju o bljeskovimasvetlosti, plamenovima i munjama koje se javljaju ako ste gnevni ili pred kakvom opasnošću.

TESLA: To su psihička pražnjenja ili opomene da se čuvam. Svetlost je uvek bila na mojoj strani. Znate li ko mi je otkrio obrtno magnetsko polje i indukcioni motor, što me je proslavilo u dvadeset i šestoj godini? Jedne letnje večeri, u Budimpešti, posmatrao sam sa svojim prijateljem Sigetijem zalazak Sunca. Hiljade vatri okretalo se plamteći hiljadama boja. Setio sam se Fausta i recitovao stihove iz njega. I tada, kao u magli, video sam kako se okreće magnetno polje i radi indukcioni motor. Video sam ih u Suncu!

NOVINAR: Hotelska posluga priča da se u vreme grmljavine zatvarate u sobu i razgovarate sami sa sobom.

TESLA: Razgovaram sa munjama i gromovima.

NOVINAR: Sa njima? Na kojem jeziku, gospodine Tesla?

TESLA: Najčešće na mom maternjem jeziku. U njemu ima reči i zvukova, naročito u poeziji, koji su pogodni za to.

NOVINAR: Po Vašem mišljenju, nauka i poezija su isto?

TESLA: To su dva oka jednog lica. Vilijam Blejk je učio da je celi univerzum rođen iz mašte, da ga ona održava i da će on postojati dokle god na Zemlji bude postojao i jedan čovek. Sa njom je kao s tačkom astronoma u koju se mogu sakupiti zvezde svih galaksija. Ona je stvaralačka energija ravna svetlosnoj.

NOVINAR: Rekli ste da sam i ja, kao svaki stvor, svetlost. To mi laska, ali, priznajem, nije mi sasvim jasno.

TESLA: Zašto bi i trebalo da vam bude jasno, gospodine Smit? Dovoljno je da poverujete u to. Sve je svetlost.U jednom njenom zraku je sudbina naroda; svaki narod ima svoj zrak u onom velikom svetlosnom izvoru koji vidimo kao Sunce. I zapamtite: nijedan čovek koji je postojao, nije umro. Pretvorili su se u Svetlost i kao takvi postoje i dalje. Tajna je u tome da se te svetlosne čestice povrate u prvobitno stanje.

Postalo je nenormalno reći “želim da ostanem u Srbiji”

“Ne želiš da ideš preko? Pa kako? Ovde ništa ne valja”. Šok i neverica, što bi rekli tabloidi, na licima onih koji ne razumeju da, avaj, svoju budućnost vidiš u zemlji u kojoj si se rodio.

Razumem sve. Iako sam rođena tih devedesetih koje su nas razorile, a u osnovnu školu išla dvehiljaditih kad smo ušli u tu tranziciju. Da, jasno mi je da za dobar deo stanovništva život u Srbiji predstavalja puko preživljavanje, životarenje od danas do sutra.

Svako, jelte, ide tamo gde će mu biti bolje. Gde će, ako ništa drugo, moći da se oseća kao čovek koji zna za šta radi. To je u ljudskoj prirodi i sasvim je jasno. Mi smo bića koja teže opstanku, a mnogi naši su mesto za opstanak našli po Beču, Štutgartu, Sent Galenu…

Ali, u istoj toj prirodi je i osuđivanje, pogotovo onoga što ne razumeš. Čini ti se nenormalnim, čudnim, nemogućim. Kako može da ti se ostaje ovde (gde si, gle čuda, ponikao!) a cela Srbija ide napolje?

Kako objasniti nekom da za tebe život nije samo zvuk SMS poruke sa sadržinom “na vaš račun je uplaćeno…” ili ogromna kuća u malom selu kod Požarevca u koju niko ne kroči? Kako objasniti da je tvoj život i ta tvoja porodica u provinciji, nedeljni ručak, cenkanje na pijaci sa povrtarima (na srpskom jeziku!), kafa sa drugaricama na Adi i spontano okupljanje i pivo usred nedelje?

Kako objasniti nekom da nisi vaspitan da kukaš, nego da grebeš, da se ne žališ na sve oko sebe, nego da gledaš svoje dvorište i da središ taj svoj mikrokosmos?

Kako reći nekom da ti ovde vidiš neku perspektivu jer su ovde svi koje voliš, koji su te naučili da ne mrziš i da se trudiš? Da veruješ. Da su tvoji prijatelji ovde začeli porodice i bore se.

Uglavnom ne znam kako da dam nekom odgovore na sva ova pitanja. Svesna sam da se njihovo posmatranje realnosti u kojoj žive razlikuje od mog. Iako ni moji nisu imali para za original patike, nego za kineske, i da se hleb mesio onda kad nije bilo za pekaru.

Mogla sam, isto kao oni, svoju budućnost da vidim napolju. Ali, ne vidim je. Možda, u 25. godini, gledam na svet naivno i kroz ružičaste naočare. A imala sam (o, da, i to dosta!) razočaravajućih iskustava.

Ljudi su odlazili, premeštali se, mešali se od kad je sveta i veka. I nastaviće. Ako žele, otići će. Ali, ima nas koji bismo da ostanemo. I nismo nenormalni.

Milica Milosavljević, RTS

Ovako se nekada odrastalo…prepoznaće se rođeni između `50 i `80 godina

Društvenim mrežama ovih se dana ponovo počeo širiti tekst, odnosno podsetnik na pređašnja vremena i život onih koji su rođeni 1950-ih, 60-ih i 70-ih  godina.

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšuama…

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima.

Delili smo flašicu kokte, kole ili nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga…

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolje…

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.

Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici.

I nikad nije bilo problema.

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.

Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje.

Mi prijatelje nismo dodavali, nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi…

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.

Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji,samo dva i to drugi tek od popodne, nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, čet sobe…

Mi smo imali prijatelje i družili smo se sa njima!

Padali smo s drveća, znali da se isečemo na staklo, slomimo zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.

Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i sve smo to preživeli bez posledica!

Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!

I ti pripadaš toj generaciji?

Čestitam! Možda ćeš želeti podeliti ovo s ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti!

Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!

Pozdrav generacijo i živeli! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni!

Kako je biti Crnogorac u Beogradu

U knjizi Beograd za ponavljače izuzetnog Bogdana Tirnanića, na samom početku, on navodi: „101 razlog zašto pravi Beograđanin ne može – danas i ovde – uspeti u životu“, a prvi razlog koji navodi je zato što „pre svega: nije Crnogorac“.

Iz razgovora vladike Nikolaja i Nikole Tesle: Imenjače, šta to uradi? Кakva je to sila koja pokreće tolike točkiće?

Vladika Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla bili su veoma dobri prijatelji, o čemu svedoči i anegdota nastala tokom jednog od njihovih susreta kada su razgovarali o nauci i veri.

Sveti vladika Nikolaj Velimirović bio je blizak prijatelj Nikole Tesle. Njih dvojica su se često zvali imenjacima. Кada je vladika 1927. godine bio u Americi, posetio je slavnog naučnika i Tesla ga je pozvao u svoju laboratoriju.

Čim je vladika otvorio vrata Tesline laboratorije, Tesla je stavio u pokret hiljadu nekakvih točkova i zupčanika.

– Imenjače, šta to uradi? Кakva je to sila koja pokreće tolike točkiće?- pitao ga je vladika Nikolaj.

– Imenjače, ti si školovan čovek, valjda znaš šta je to?- odgovori Tesla.

– Šta je to?

– Struja, imenjače!

– Кad si tako veliki stručnjak za struju, reci mi da li će tvoja nauka otkriti način da se ta sila struje vidi golim okom.

– Nikada – odgovori Tesla – dok je sveta i veka.

– Pa zašto onda narod traži Boga da vidi? Sila postoji i kada se ne vidi – zaključi vladika Nikolaj.

Pravoslavlje u Americi prisutno 225 godina

Pravoslavno hrišćanstvo na severnoameričkom kontinentu ove godine navršava 225 godina kontinuirnog crkvenog prisustva. Jer, blagoslovom Sinoda Ruske crkve, sveti German i drugi misionari iz ruskog Valaam manastira uspostavili su 1794.  prvu pravoslavnu crkvenu misiju u Kodiaku na Aljasci i tako zasadili koren pravoslavlja, i to najpre među Eskimima na severnoameričkom kontinentu.

Međutim, prva pravoslavna liturgija održana je 53 godine ranije, 1741. na otvorenom moru – na ruskom brodu kod obale Aljaske. Do 1830. godine podignuta je i prva ruska  bogomolja za aleutsku zajednicu na Svetom Pavlu, ostrvu u Beringovom moru. Samo četiri godine kasnije liturgija i pravoslavne teološke knjige  prevedeni su na  aleutski jezik da bi inspirisali domorodce da upoznaju hrišćansko pravoslavlje.  I danas su   Eskimi, pripadnici Aleutske zajednice, pravoslavci.

Crkva Svetog arhangela  Mihaila u Sitki, na Aljasci, podignuta je između 1844. i 1848. godine, dok je crkva  Vaznesenja Gospodnjeg izgrađena 1888. u Karluku  na udaljenoj strani ostrva Kodijak.

Crkva Svetog Arhangela Miahila Foto: Facebook/ ST Sava Serbian Ortodox church

Оd 1840. до 1872. godine Sitka je bila pravoslavno eparhijsko sedište za ceo severnoamerički kontinent. Potom je do 1903. Sveti Tihon osnovao eparhiju Aleutskih ostrva i Aljaske.

Aljaska je, da podsetimo, do 1867. godine bila u sastavu tadašnje carske Rusije, kada  nije  bila zvanično američka savezna  država. Pravi razlog je u tome što su Amerikanci čekali da istekne period od 90 godina, za koji mnogi tvrde da je bio deo ugovora iz 1867. godine, prema kojem Aljaska nije prodata, već samo “iznajmljena“.  Ali,  Hruščov je 1957. godine potvrdio pravo SAD na Aljasku. Dve godine kasnije Aljaska je postala 49. država SAD, pošto je predsednik Dvajt Ajzenhauer potpisao pravo na vlasništvo i izvršenje promene broja zvezdica na američkoj zastavi.

Danas je  eskimska starosedelačka  eparhija na Aljasci u sastavu Američke pravoslavne crkve. Do pre desetak godina nadležni episkop bio im je  vladika Nikolaj Soraić, Srbin rođen u gradu Bjutu, inače poreklom Hercegovac.

Sveti German Aljaski Foto: SPC

Uprkos mnogo teškoća u hladnom, golom i negostoljubivom aljaskom okruženju, pravoslavlje se ipak  polako širilo na jug, istok i zapad severnoameričkog kontinenta.

Srbi, mahom oni iz tadašnjeg austrijskog Habsburškog carstva, kao i iz Crne Gore, koji su u većem broju počeli naseljavati Ameriku oko 1850. godine, u početku su išli na bogosluženja u ruske crkve u kojima je bio organizovan verski život. Docnije, 1893. u Kaliforniji osnovali su svoju prvu crkvenoškolsku opštinu, a 1894. godine u Džeksonu osveštali i svoju prvu crkvu posvećenu Svetom Savi, ali i dalje su u bili pod okriljem dijasporske eparhije Ruske pravoslavne crkve kojoj je u to vreme pripadao i jeromonah Sevastijan (Jovan Dabović), prvi srpski kaluđer rođen 1863. godine u San Francisku.

Ikona arhimandrita Sevastijana Dabovića Foto: SPC

Tek 1913. godine na crkveno-narodnom saboru Srbi su doneli odluku  o istupanju iz organizacije Ruske crkve u Americi i stavljanje pod upravu  Srpske mitropolije u Kraljevini Srbiji. Realizacije je međutim usledila  1920. posle obnove Srpske patrijaršije, a već 1921.godine osnovana je srpska Eparhija-američko-kanadska sa sedištem u Čikagu.  Organizaciju je sporoveo sveti vladika Nikolaj Velimirović uz veliku pomoć Mihajla Pupina.

R. Lončar

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com

Naši u svetu otkrivaju: Ovako jedan Srbin pomaže prevarenima u Beču

Nenad Jevtić nije ni slutio da će mu se život promeniti iz korena kada je davne 1991. otišao iz Jugoslavije u prelep Rorschach (Švajcarska) kod svoje sestre u posetu i ostao skoro dva meseca. Pri vraćanju sa odmora svratio je kod svoje tetke u Beč u goste. Kako ništa u životu ne biva slučajno tako se nije slučajno desio ni ovaj put u prelepi Beč.

Nenad svoju priču započinje osmehom.. Sa samo sedamnaest godina otisnuo se u avanturu zvanu život. Nepoznata zemlja, nepoznati svet, novo društvo naterali su ga da sazri mnogo brže od svojih vršnjaka.

Posle završene srednje elektrotehničke škole u Požarevcu otišao je kod tetke u Beč i tamo ostao do dana današnjeg. Put od nekoliko dana na letnjem raspustu, pretvorio se u put od tri decenije, priča za portal Naši u svetu Nenad Jevtić.

“U početku nije sve bilo tako sjajno i glatko i kako to obično biva kad si nov u drugačijoj sredini i ništa ne znaš o životu, lako upadneš u zamke”, kaže Nenad i dodaje da je zbog poverenja koje je imao u druge ljude više puta debelo nagrabusio ali da bi i sada učinio isto to, ali sa puno više opreza.

U Švajcarskoj uhapšeni srpska doktorka i njen asistent

Poučen svim negativnim iskustvima koje je doživeo kao mladić Nenad dolazi na jednu fantastičnu ideju. Da se drugim ljudima ne bi desilo isto što i njemu odlučuje se na ovaj korak.

Nenad je osnovao Fejsbuk grupu “Prevaranti u Beču”. Motiv za formiranje grupe jeste što je i sam bio prevaren. Grupu je osnovao relativno skoro, sredinom 2017. godine a grupa broji preko tri i po hiljade članova.

Reporter portala Naši u svetu je postao član te grupe i ekskluzivno vam objavljuje kako Nenad razotkriva mrežu prevaranata u Beču i ljudima vraća osmeh na lice i veru u dobro.

U Fejsbuk grupi “Prevaranti u Beču” ljudi koji su na bilo kakav način prevareni ostavljaju fotografije i dokaze o prevarama. Bez obzira da li je reč o pozajmici koja nije vraćena, ili su osobe obavljale neki posao a poslodavac to nije isplatio, prevare u humanitarnim organizacijama, lažni doktori ili doktorke princip je isti. Ostave se dokazi i osobe su javno prozvane da su “Prevaranti u Beču”.  To su samo neki od slučajeva. Problema ima raznih i uz pomoć javne krivice i prozivke ljudi obično vrate svoje dugove, priča Nenad.

“Do sada smo uz pomoć grupe ukupno vratili 22.000 evra ljudima, pomogli na razne načine da ljudi vrate poverenje u dobro”, govori nam Nenad.

Nenad kaže da se često desi da rođaci onog koji je označen kao prevarant vide objavu i grupi i da onda oni vrate njihove dugove.

Foto:PrintScreen/Fb

“Često se desi da rođaci vide objavu u kojoj se neko uz dokaze optužuje da je prevarant i onda vrate dugove umesto njih. Ili vide objavu sa fotografijom i onda pozovu svog rođaka, poznanika i pitaju ga “E pa odakle ti tamo”, “Je l istina da si nekog prevario”, “Je l to tačno” i ljudi pod tim osećajem javne krivice često isprave svoje postupke”, kaže Nenad.

Foto:PrintScreen/Fb

Bilo je raznih situacija, s tim što je možda najvažnija stvar u vezi sa grupom da ljudi mogu da računaju na međusobnu pomoć i da su tu zajedno da jedni drugima pruže podršku. Grupa je upozorenje svima da budu oprezniji kome daju svoje poverenje.

Foto:PrintScreen/Fb

“Grupa služi kao upozorenja svima da se čuvaju i budi oprezni. Preporučujem svima onima koji ikada dođu u kontakt sa ljudima čije smo fotografije i dokaze o prevare objavili da budu na velikom oprezu i ne sklapaju nikakve dogovore. Najvažnije je da ljudi znaju da takvi ljudi postoje, da su spremni na sve i da ne prezaju ni od čega. Možda najporažavajuća stvar jeste to što je prevaranata iz dana u dan sve više a putem interneta im je omogućeno da za svoje prevare prođu nekažnjeno”, sa velikom tugom i razočaranjem priča Nenad.

Foto:PrintScreen/Fb

Nenad garantuje da više niko ne bi bio prevaren da svi ljudi koji podele svoje iskustvo u grupi, iste svoje i ne izbrišu posle povraćaja novca. To je često i uslov da novac bude vraćen.

Ovaj junak modernog doba uživa veliko poverenje svih članova grupe i nada se da će ovim putem što manji broj ljudi biti prevaren. Apeluje na sve ljude dobrog i otvorenog srca da svoje iskustvo dele u grupi i tako smanje broj mogućnosti za prevaru.

Nenad uskoro organizuje prvi skup svih članova gde će se svi lično upoznati i učvrstiti kamen temeljac za dalji rad grupe.

Sve informacije o grupi možete pronaći na Fejsbuku pod imenom “Prevaranti u Beču”. Tamo imate i uslov kako i šta smete da objavljujete i koje su vaše dužnosti kada jednom postanete član.

 

A. Marković

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com