Ovako je Tesla odgovorio Francuzu, ni Ekselencija, ni Visočanstvo, “Ja sam Srbin”

Prilikom boravka u Beogradu Tesla je svom školskom drugu Moji Mediću ispričao jedan događaj iz Pariza, a ovaj je priču preneo novinaru. Tako je jedan kraći dijalog Tesle i portira pariskog hotela ostao da se prepričava kao anegdota u Srbiji.

Naime, portir jednog pariskog hotela, čim je video da se Tesla približava ulazu, želeo je da kroz pozdrav iskaže duboko poštovanje geniju obrativši mu se sa: “Klanjam se, Ekselencijo!”

Međutim, Tesla mu duhovito odgovori:

“Moja je titula viša!”

Portir se zbuni, pa odgovori upitno: “Visočanstvo?”

“Još viša,” nije odustajao Tesla.

Tu portir zaneme, jer veće titule nije znao.

“Ja sam Srbin!” – rastumači mirno i dostojanstveno Tesla.

Komediograf i na papiru i u životu, anegdote iz života Branislava Nušića, smejaćete se do suza

Naš ugledni pisac romana, drama, pripovedaka i eseja ne samo da je bio dobar komediograf u svojim delima, već je i u privatnom životu (prepričavali su bliski ljudi njegovog doba) često umeo da se našali, ne prezajući od toga pred kim je i gde je. Jednom rečju, u svom humoru je bio slobodan, autentičan, svojstven.

1. Naime, jednom je Nušić na konju pokušao da uđe u Ministarstvo inostranih dela, kada se odigravala demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Skupštinski portir molio ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio: More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.

2. Jednom je, čak, na sudu završio zbog upućene uvrede nekoj gospođi, koju je nazvao kravom. Sudija mu je zbog toga odredio novčanu kaznu, Nušić ju je platio, a pre nego što su iz sudnice otišli postavio je sudiji jedno pitanje u svom maniru: – Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen? – Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju, odgovori mu sudija. Tada se Nušić okrenu ka ženi koja ga je tužila i reče: Doviđenja, gospođo.

3. Pričalo se, dalje, da je kao dete bio vrlo nemiran u školi, ali otresit i veoma bistar. Jednom kada su na času srpskog jezika obrađivane poslovice, Nušić je bio nestašan i nije pazio šta nastavnik govori. Za kaznu ga je profesor prozvao da kaže primer neke poslovice.

Na to mladi Nušić kao da je već imao spreman odgovor: Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: Da čujem još jedan primer, Nušiću.
Pametnom je dovoljna i reč, mirno će Nušić.
Nakon što je shvatio da ga Nušić začikava pred razredom, razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole, pa još s vrata reče: Da te čujem sada Nušiću!
Nesreća nikad ne dolazi sama, 
i na ovo doskoči Nušić.

4. Branislav Nušić je, kao mlad momak, bio zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio. Međutim, uskoro je dobio priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s njima nakon venčanja.
Predavanje je započeo konastatacijom: – Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje su naglo napustili gledalište.

5. Zanimljiva je i sledeća anegdota: Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je tada bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje. Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak, svoju Autobiografiju Nušić je završio rečima da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.