Neobičan putnik na letu iz Čikaga, kad su ga videli svi su bili u šoku (VIDEO)

Putnici koji su leteli iz Čikaga u Omahu prošlog četvrtka, imali su šta da vide u avionu – ponija.

Naime u redu gde je sedela jedna žena nalazio se minijaturni konj koji je odmarao glavu na njenom krilu.

Putnici nisu mogli da veruju svojim očima. Životinje se prevoze posebnim avionima ili u posebnim odeljcima.

Naime u redu gde je sedela jedna žena nalazio se minijaturni konj koji je odmarao glavu na njenom krilu.

Putnici nisu mogli da veruju svojim očima. Životinje se prevoze posebnim avionima ili u posebnim odeljcima.

Dva putnika su snimala neobičnog putnika.

“Gde ovaj poni staje u avionu? Da li je žena dobila ceo red za njih, jer bi u protivnom bilo veoma usko drugima u redu”, komentarisao je korisnik Tvitera koji je objavio snimak.

Snimci su privukli veliku pažnju.

Iako je mnogima bilo čudno da vide konja u avionu, pa makar on bio i poni, američko ministarstvo saobraćaja navodi da je dozvoljeno ljudima da putuju avionom sa životinjama koje im predstavljaju emotivnu podršku.

Takav je slučaj i sa ovim ponijem koji je očigledno registrovan kao emotivna podrška ove putnice.

Međutim, neke aviokompanije neće dozvoliti da se neke vrste životinja voze zajedno sa ljudima.

Tako je na primer “Junajted erlajnz” odbio prošle godine da primi putnika koji je želeo da putuje zajedno sa paunom, iz razloga što bi to moglo da bude opasno.

“Gde ovaj poni staje u avionu? Da li je žena dobila ceo red za njih, jer bi u protivnom bilo veoma usko drugima u redu”, komentarisao je korisnik Tvitera koji je objavio snimak.

Snimci su privukli veliku pažnju.

Iako je mnogima bilo čudno da vide konja u avionu, pa makar on bio i poni, američko ministarstvo saobraćaja navodi da je dozvoljeno ljudima da putuju avionom sa životinjama koje im predstavljaju emotivnu podršku.

Takav je slučaj i sa ovim ponijem koji je očigledno registrovan kao emotivna podrška ove putnice.

Međutim, neke aviokompanije neće dozvoliti da se neke vrste životinja voze zajedno sa ljudima.

Tako je na primer “Junajted erlajnz” odbio prošle godine da primi putnika koji je želeo da putuje zajedno sa paunom, iz razloga što bi to moglo da bude opasno.

„Ukus Srbije“ – festival srpske hrane, običaja i tradicije u Čikagu

Festival srpske kulture, običaja, hrane i muzike pod nazivom „Ukus Srbije“ održaće se u subotu, 31. avgusta, i u nedelju, 01. septembra, na imanju hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Lejk Forestu pored Čikaga.

Festival „Ukus Srbije“ koji organizuje hram Svetog Vasilija Ostroškog i ove godine će, uz pomoć više stotina volontera, pripremati tradicionalna srpska jela kao što su sarma, pečenje, ćevapi, pljeskavice, kolači, pite, palačinke, karamelizovane jabuke i točiti pića među kojima su šljivovica, kajsijevača, loza, pivo….

Festival je prilika da se okupe naši ljudi, ali i da se američka zajednica upozna sa tradicionalnim srpskim gostoprimstvom, kulturom, istorijom, običajima i tradicijom.

Ruski i srpski arhijereji zajedno u San Francisku uz pesmu Oj, Kosovo, Kosovo!(FOTO+VIDEO)

Ipak, ono što krasi srpsku zajednicu u Americi je da se uvek nađu kada je najteže, pa se svake godine prikupi i pomoć za rad naših humanitarnih organizacija.

Ovaj, 16. po redu, festival ugostiće srpske folklorne ansamble, pevačke grupe, pevače i orkestre iz Čikaga, a kolo će se, prema najavama organizatora, igrati non-stop. Pored nagrada za najbolji recept, organizatori su pripremili i lutriju u kojoj mogu da učestvuju posetioci festivala. Jedna od nagrada biće i GO4TV usluga putem koje možete pratiti više od 250 TV kanala i više od 300 radio stanica sa Balkana. Dva srećna dobitnika će osvojiti Double paket na 6 meseci.

Foto: GO4YU

„Ukus Srbije“ spaja ljude zabavom, ukusom i mirisom i jedno je od omiljenih mesta okupljanja naših ljudi od Čikaga do Milvokija.

Srbijada – najveće okupljanje Srba u Severnoj Americi

Tradicionalna sportska manifestacija „Srbijada“, tokom koje se okupljaju Srbi iz svih krajeva SAD i Kanade, biće održana od 30. avgusta do 01. septembra na imanju udruženja „Srpska bratska pomoć“ kod Čikaga.

Srbijada je najveći fudbalski turnir u Severnoj Americi koji svake godine okupi više od 50 srpskih fudbalskih amaterskih timova iz Amerike i Kanade, kao i pripadnike srpske zajednice koji žive na tom kontinentu. Zato i ne čudi što Srbijadu naši ljudi tretiraju kao „crveno slovo“ u kalendaru i tih dana otkazuju sve ostale obaveze kako bi prisustvovali događaju koji se organizuje svake godine u drugom gradu.

Formalno, Srbijada jeste sportski događaj, ali ona je mnogo više od toga. Srbijada je centralno mesto okupljanja Srba sa severnoameričkog kontinenta na kome se naši ljudi druže uz pesme i igre, ali i uživaju u tradicionalnoj hrani. To je mesto gde se čuvaju i promovišu srpska vera i kultura, gde se obnavljaju sećanja na pretke, ali i zalije po koja za radost i zdravlje potomaka.

Foto: GO4YU

I ove godine jedan od sponzora Srbijade je kompanija GO4YU koja će našim ljudima predstaviti usluge uz koje veze sa Srbijom postaju neraskidive. Posetite štand GO4YU, instalirajte besplatnu GO4TV aplikaciju za gledanje više od 250 TV stanica sa Balkana, ali i aplikaciju GO4YU Calling sa kojom po najpovoljnijim cenama možete razgovorati sa Srbijom i saznajte zašto je naša najbolja reklama korisnik. Očekuju vas i mali pokloni iznenađenja.

Čikago: Pobednici tradicionalnog fudbalskog turnira svoje nagrade dali bolesnoj deci

ČIKAGO – Tradicionalni internacionalni turnir u fudbalu na kojem je učestvovalo 30 ekipa, održan je tokom vikenda kod Čikaga, a pobednici su svoje novčane nagrade dali u dobrotvorne svrhe bolnici “Šrajners hospitals for čildren” koja leči bolesnu decu iz celog sveta, javila je Srpska televizija u SAD.

Na turniru, koji svake godine organizuju kompanije Kompas Holding i Internešenel Traking Asosijejšn (ITA) prvo mesto i nagradu od 3.500 dolara osvojila je ekipa “MGR Frajt Sistems”.

Drugo mesto osvojila je ekipa “RD Expedited” ($2.500) a treće mesto pripalo je ekipi “Kompas Holding LLC“($1.500).

Sve tri ekipe svoje novčane nagrade dale su u dobrotvore svrhe bolnici koja se bavi lečenjem bolesne dece iz celog sveta.

Tokom turnira takmičari, publika i posetioci sakupili su značajna sredstva za dečiju bolnicu a vlasnik kompanije Kompas Holding Roj Dobrašinović rekao je da će domaćin događaja ITA duplirati sakupljeni iznos tako da će dečja bolnica Šrajner hospitals for čildren dobiti oko 20.000 dolara pomoći.

Pored takmičenja u fudbalu organizovan je i veliki “Traking Netvorking event“, događaj na kome učestvuje dosta transportnih kompanija i druge kompanije bliske ovom poslu i tokom kojeg se svake godine kao glavna nagrada na lutriji izvlači i dodeljuje kamion.

Čikago: Donatorsko veče Vlade Divca, prikupljaće se sredstva za renoviranje škole u Vladičinom Hanu (FOTO)

Andre Vukić iz Niša ovogodišnji je dobitnik kamiona “Freightliner” u vrednosti od 65.000 dolara koji dodeljuje ITA.

Roj Dobrašinović, vlasnik kompanije Kompas Holding kaže je ITA turnir i netvorking veoma značajan ne samo za sport nego i za vozače kamiona, učesnike i prezentere, porodicu i decu.

Kompanija upošljava 50.000 vozača a u samoj kompaniji radi oko 400 zaposlenih. Pored Čikaga, Kompas Holding ima kancelarije i u još nekoliko američkih država, a u Evropi u Beogradu, Kragujevcu i na nekoliko lokacija u Makedoniji.

Srbijada – najveće okupljanje Srba u Severnoj Americi

Čikago: Donatorsko veče Vlade Divca, prikupljaće se sredstva za renoviranje škole u Vladičinom Hanu (FOTO)

Povodom ulaska Vlade Divca u Košarkašku kuću slavnih “Naismith Memorial Basketball Hall of Fame” biće organizovano donatorsko veče u restoranu “The Dawson” u Čikagu, 09. septembra u 18h.

Prenesite poruku prijateljima u Čikagu i okolini! Povodom ulaska Vlade Divac u Košarkašku kuću slavnih Naismith…

Gepostet von Matica iseljenika i Srba u regionu am Freitag, 23. August 2019

Pridružite se Vladinom timu od 700.000 humanih igrača!

Sva sredstva usmerena su na renoviranje učionica tehničke škole u Vladičinom Hanu koju pohađa više od 840 učenika iz pčinjskog okruga.

Zainteresovani za učešće na donatorskoj večeri mogu se registrovati na ovom linku:

https://www.divac.com/playforthem?fbclid=IwAR2XCHLG9haFbbynleWGxC5_p8Y-7KQ-3E8sP2RV78u2ZKu_brHXUZL74j4

Sjajna atmosfera, kolo, pesma i neizbežni srpski specijaliteti na “Serb festu” u Čikagu (VIDEO)

U Čikagu je od 9. do 11. avgusta održan “Serb fest”, na kome su posetioci mogli da uživaju u hrani i muzici iz Srbije.

Festival se održao na imanju hrama Svetog Vaskrsenja Hristovog u Čikagu, a u okviru njega organizovana je i izložba pravoslavne srpske kulture, prenosi Srpska televizija iz Čikaga.

Navode da je festival, koji se održava već 20 godina, bio veoma posećen, a osim državljana Srbije koji žive u Čikagu, privukao je i dosta Amerikanaca, Rusa, Grka, Poljaka, Meksikanaca i drugih.

Youtube printscreen
Srpska Televizija SAD – Serbian Television USA

Pekao se vo na ražnju, a posetioci su mogli da uživaju u jagnjećem i prasećem pečenju, rakiji, ćevapima, mućkalicama, raznim vrstama pita, kolača, palačinki, torti koje je spremilo Kolo srpskih sestara i volonteri.

Počeo Serb Fest u Čikagu! Čekaju vas narodna muzika, roštilj, domaće pivo iz uvoza i mnogo zabave!

Na festivalu je tradicionalnu muziku sviralo nekoliko orkestara, ali i jedan domaći rok bend iz Čikaga – Rock Yunion.

Ona je jedina Srpkinja u čikaškog policiji ali ne u kancelariji već sa 15 kg opreme: pancir, oružje i pojas

Ana Lazić je pre sedam godina sa rodnog Uba došla u Ameriku, u Čikago, zasnovala porodicu, rodila dvoje dece…Suprug joj se, kao uostalom i većina radno sposobnih Srba u ovom delu sveta, bavi “trucking business”-om. Kamioni, avion, klasika…

Ana je, međutim, rešila da razbije tu monotoniju. Njeno zanimanje je totalno atipično kada je u pitanju srpska zajednica, a naročito pripadnice lepšeg pola, piše Serbiantimes.

Ana je… policajka.

-Došla sam ovde 2011.godine, u Ameriku me je dovela ljubav, tu sam se udala za svog sadašnjeg supruga, Nenada. Naredne dve godine smo proveli u kamionu. On je vozio, ja sam pomagala ali nisam želela da naučim da vozim jer sam znala – ako položim, kupiće mi kamion, i onda ćemo svako na svoju stranu. Viđaćemo se, ali na truck stop-ovima… Gledala sam već takve slučajeve i nisam želela da krenemo njihovim stopama. Te dve godine su bile interesantne, uspela sam da proputujem najveći deo Amerike i jedan deo Kanade. Imali smo mogućnost da biramo kada ćemo da vozimo, kada ćemo da idemo na odmor i to je sve funkcionisalo dobro dok ja nisam ostala u drugom stanju. Nakon što sam rodila dvoje dece i ta deca su počela da rastu, znala sam da ću morati da počnem da se bavim nečim…

A kada si Srpkinja i imigrant u Čikagu onda nemaš puno izbora. Ustvari, možeš da biraš u koju ćeš kamiondžijsku kompaniju, a ja sam smatrala da je dovoljno što se jedno u kući bavi kamionima. To jeste neka vrsta sigurnosti za čoveka koji dođe iz Srbije, ali je u neku ruku i kletva. Jer, kad jednom uđeš, ne možeš da izađeš. Ili ćeš voziti kamion ili ćeš, ako si Srpkinja, Bosanka, Makedonka…raditi neki safety ili accounting.

Bez obzira kakve si škole učila, čime si se bavila ranije ili kakva su ti interesovanja…Ti si ipak odlučila da nešto promeniš, da izađeš iz tog začaranog kruga?

-Upravo tako. Znala sam da ako ne uspem uvek imam opciju da mogu da radim u kamionskoj industriji, što je neka vrsta olakšanja jer imaš izlaz. A rešila sam da se bavim poslom koji, kao što si rekao, nije karakterističan za emigranta, za ženu, ali i za ženu u mojim godinama (35). Rešila sam da budem policajac. A to se ne postaje preko noći. Trebalo mi je nekoliko godina da završim koledž (Associated degree) i kasnije Policijsku akademiju. Taj koledž nije bio neophodan, ali sam se odlučila da ga završim jer ti daje bolju startnu poziciju, pokazuje da si zaista zainteresovan za tu karijeru.

To je neka vrsta Više policijske škole, kada bi prevodili na naški…

-Otprilike. Olakšavajuća okolnost jeste da mi je koledž bio maltene ispred nosa, preko puta našeg apartmana. Uspešno sam ga završila, sa odličnim ocenama, na šta sam veoma ponosna. A nakon toga odlučila da apliciram za posao u policijskim stanicama. Aplicirala sam na 25 mesta. Dok sam čekala na odgovore, aplicirala sam u Department of corrections i dobila posao u zatvoru…

Mi smo na Akademiji imali nešto što se zove “wall drill” gde te fizički slome, a usput toliko viču na tebe, vređaju te, degradiraju…Gledala sam svojim očima momke, moje kolege, koji nakon toga sede u kolima i plaču. Kad jednom to prođeš, spreman si na sve.

Zar te nije bilo strah da svakodnevno provodiš vreme sa zatvorenicima? Znamo kakve priče kruže, snimani su i filmovi, dokumentarci…prilično opasan posao?

-Može da bude vrlo, pogotovo kad provodiš vreme među zatvorenicima a nisi naoružan. Ali nije me bilo strah. Pre stupanja na posao završila sam i Zatvorsku akademiju (Correctional academy). Tamo sam učila svašta, od veština samoodbrane do korištenja sprejeva. Bilo je vrlo zahtevno, jer se svodi na to kako da se odbraniš bez oružja, ali podrazumeva i učenje zakona, prava zatvorenika. U zatvoru sam provela samo nekoliko nedelja, jer mi je stigla ponuda da radim kao policajka. Položila sam zakletvu i krenula u Policijsku akademiju…

Kako izgleda biti pitomac Policijske akademije…Koliko to liči na ono što smo gledali u filmovima, koliko je naporno, da li instruktori zaista pokušavaju da vas slome psihički od prvog dana?

-To se ovde zove “military style”. Onog momenta kada uđeš ti znaš da će biti tako i pomiriš se sa tim. A oni priznaju da im je zadatak da te slome i da te izgrade ponovo. Jer posao kojim ćeš da se baviš kada izađeš odatle podrazumeva da ćeš biti na ulici, gde će te ljudi nazivati raznim imenima, psovati porodicu, pretiti, napadati, pokušati da te ubiju... Moraš biti dovoljno psihički jak da kontrolišeš svoje emocije u svakom trenutku, da te reči ne dotiču. Mi smo na Akademiji imali nešto što se zove “wall drill”gde te fizički slome, a usput toliko viču na tebe, vređaju te, degradiraju…Gledala sam svojim očima momke, moje kolege, koji nakon toga sede u kolima i plaču. Kad jednom to prođeš, spreman si na sve.

Koliko je teško bilo sve to prolaziti kao izgrađena ličnost, koja ima decu, porodicu…?

-Lakše je kada si stariji. Imaš neko životno iskustvo i znaš da je sve to samo jedna stepenica na tvom putu, nešto što moraš da prođeš. I to sam stalno ponavljala ovim momcima i devojkama od 20-tak godina, sa kojima sam bila tamo: “Ništa ne shvataj lično”.

Šta se još dešavalo na Akademiji a što ti je ostalo u sećanju?

-Osim izuzetno fizički napornog treninga od koga ne stižeš da se oporaviš, nespavanja jer si tamo od 5 ujutru do 6 uveče svaki dan…moraš da vodiš računa i o higijeni. Ako ti se cipele ne cakle, radiš trbušnjake i sklekove po kazni i pišeš Izveštaj koji se šalje u tvoju policijsku stanicu. Rigorozna pravila kojih moraš da se držiš jer u suprotnom bivaš kažnjen…

Šta kad neko zakasni na obuku?

-Onda svi oni koji ga čekaju idu u poziciju za sklekove i drže se tako na rukama sve dok se ta osoba ne pojavi. Ljudi se tresu, padaju, plaču…Ako si ti taj koji je zakasnio, svi te kasnije gledaju ispod oka jer si kriv za njihove muke. Ali najbitnije od svega jeste da se ne predaš, da ne odustaneš…

Je li bilo onih koji su odustali?

-Ja sam toliko ponosna na moju klasu jer smo svi izdržali do kraja, nas 59. U klasi pre nas troje je odustalo već u drugoj nedelji, a prethodna klasa je izgubila 8 ljudi.

Među tih 59 koliko je bilo žena?

-Bilo je 10 žena, ja sam bila najstarija. I nijedna nije odustala.

Koliko je američka policija otvorena za emigrante, ko sve i pod kojim uslovima može da aplicira?

-Da bi aplicirao moraš da budeš državljanin. Zelena karta ne prolazi. Imigranata ima u policiji, ali je to prava retkost. Žena iz Srbije koliko znam još uvek nema.

Zato smo ovde i razgovaramo sa tobom…Šta se dešavalo kada si stupila na dužnost u Policiji gradića Elmhursta, koji se nalazi u širem regionu grada Čikaga, kako su ti prošli prvi dani, privikavanje na uniformu?

-Bilo je interesantno. Kada počneš da radiš ulaziš u “full training program”, gde kolega policajac sedi pored tebe. I to je jedina prilika da imaš nekog pored sebe jer policajci više ne idu u parovima kao nekad, sada svako ima svoja kola…Ja sam dobila najstrožijeg kolegu, koji me je već drugi dan stavio da vozim. Geografija mi je bila najveći problem, da upoznam ulice i kraj u kome radim. Treći dan sam već imala svoj prvi “trafic stop”, zaustavila sam jednu gospođu, Korejanku koja nije znala engleski, pa je bilo pomalo smešno. Nekako smo se sporazumeli, radio je “body language”, na kraju sam joj dala samo upozorenje. Pola sata posle toga sam imala prvu intervenciju zbog nasilja, dve sestre su se potukle ispred restorana pa sam morala da ih razvađam. Deset minuta kasnije sam imala prvo ubistvo i samoubistvo…

Šta se desilo?

– Majka, verovatno u teškoj depresiji, ubila je svoja dva sina od 16 i 18 godina, zapalila kuću pa izvršila samoubistvo. Pre nego što se ubila poslala je poruku sestri da je ubila decu i da će presuditi sebi…Pratili smo u tom trenutku jednu od sestara u bolnicu kada nam je stiglo obaveštenje da je izbio požar, ali ubrzo potom smo saznali da je u pitanju samoubistvo. Stigli smo tamo prvi, pre vatrogasaca, nismo znali šta se zapravo u kući dešava…

Šta razmišlja čovek u tim trenucima?

-Na Akademiji te uče da prvo vodiš računa o bezbednosti. Primaš informacije iz centrale, ali je na prvom mestu ono što vidiš i čuješ oko sebe. U ovom slučaju smo brzo saznali šta se desilo, a tu se pojavio i otac i bivši muž te gospođe, kome je neko trebao da objasni šta se desilo, a nismo smeli da ga pustimo da priđe kući. Ja sam pokušavala da ga smirim, a moj kolega je prišao bez reči i zagrlio ga. Mislim da je tada shvatio šta se desilo. Teško je gledati čoveka koji je izgubio sve što je imao. Mi pričamo o takvim stvarima ali kada se to desi, koliko god da si pripremljen, takve stvari te pogode. Mnogi policajci pod takvim stresom pokleknu, počnu da piju, izvrše samoubistvo…Zato je bitno da se o tome priča među policajcima, da se emocije ne sakrivaju. Ja sam plakala u kolima posle ovog slučaja…

Da li Vam se u takvim situacijama preporučuje da posetite psihologa?

-Apsolutno. Dok sam bila na Akademiji imali smo ženu koja je specijalizovan za policajce. Imamo njen telefon i poželjno je da odemo na razgovor posle takvih iskustava…Postoje ustanove gde uvek možeš da odeš i da se požališ, popričaš, da nađeš zdrav mehanizam da prevaziđeš neke stavri, da to ne akumuliraš u sebi, ne prenosiš na porodicu. Mnoge kolege odlaze kući posle takvih situacija, ne razgovaraju sa ženom, decom, guraju to u sebe, što nije dobro…Nekad je to bilo uobičajeno, da ako si policajac budeš hrabar i nedodirljiv, da držiš to u sebi…ali se u praksi pokazalo kao loše jer dovodi do pucanja. Da bi se to sprečilo insistira se na razgovoru, na tome da smo ljudi i da je u redu da nas pogađaju neke stvari. Ako te ne pogađaju, onda sa tobom nešto nije u redu.

Ti nosiš oružje. Jesi li imala prilike da ga koristiš pre nego što si postala policajka?

-Počela sam da se zanimam za oružje kada sam postala svesna da je to moj budući poziv. Otišla sam u streljanu da se uverim da uopšte umem da pucam, jer ima ljudi koji to nikada ne savladaju. Na Akademiji smo imali ljude koji nisu mogli da prođu obuku sa oružjem i zbog toga su izgubili poslove.Prijatelja koji je instruktor mi je pomogao da savladam tehniku s obzirom da pre toga nikada nisam držala pištolj u ruci.

To je tehnika…Da li si imala moralni ili psihički problem da nosiš oružje?

-Ne. Zato što sam se spremila za to. Nisam do sada bila u prilici da koristim oružje, ali ponekad je mnogo napeto. I ti moraš da budeš svestan oružja i spreman da ga upotrebiš. Na poslu nam stalno ponavljaju da budemo obazrivi kada radimo te rutinske saobraćajne kontrole, jer nikad ne znaš ko je za volanom. I zato ćeš svaki put kad te policajac zaustavi videti da ruku drži blizu oružja. Ne zato što misli da si ti opasan, već iz predostrožnosti. Pokazivali su nam toliko snimaka na kojima su policajci upucani u toku rutinske kontrole.

Imala si skoro jedan sličan slučaj…?

-Da, javili su nam da imamo bušnu gumu na putu. A onda smo na licu mesta zatekli jedan “maserati” potpuno slupan, a malo dalje na putu i “mercedes” sa aktiviranim air-begom, tragovima krvi…Vozač je pokušao da pobegne jer se radilo o osobi koja je na poternici, član bande…Našli smo ga iza nekog bara, dok je pokušavao da se presvuče, bio je bez cipela, sav isečen.

Jesi bila u situaciji da hapsiš?

-Ja lično ne, ali bila sam sa kolegom koji je hapsio, davala podršku. Sreća pa do sada nismo imali ljude koji se opiru ili pokušavaju da uzvrate.

Zanimljivo da si par dana nakon ove tragedije sa majkom i dva sina imala situaciju koja je u mnogome podsećala na tu…

-Žena koja se zaključala u jednom hotelu sa dva maloletna sina, se požalila svom svešteniku da joj je dosta svega i da će izvršiti samoubistvo. On nas je pozvao i kada smo došli tamo zatekli smo je van sobe. Drala se na nas, psovala nas, optuživala za rasizam. Deca su se zaključala u sobi jer im je rekla da je policija došla da ih povredi. Pokušali smo da je smirimo rečima da postoje ljudi koji brinu o njoj, da nije sama…Ona je odbila da komunicira. Pozvali smo hitnu pomoć i oni su ustanovili da je ona ok, zato što nikome od nas nije rekla da želi da se ubije…

I sada ti treba da napustiš lice mesta dok u glavi i dalje imaš sliku prethodnog događaja, kada je majka ubila dva sina u stanju rastrojstva…

Da. Ideš kući i razmišljaš šta ćeš da zatekneš u izveštajima kada sutra dođeš na posao. Sreća pa se ovaj put ništa nije desilo.

U Srbiji, kada žena radi u policiji, to su najčešće kancelarijski poslovi, bez terena i rizika. Ovde nije tako…

-Ne. Ovde je policajac, bez obzira da li je muško ili žensko, stalno na ulici. U kancelarijama rade civili. Jedina situacija kada sedim u kancelariji jeste kada pišem izveštaj. Ali ja nisam ni htela kancelarijski posao. Jeste teško i naporno, na mojih 165cm i 54 kg nosim 15 kg opreme (pancir, oružje, pojas), koju ni jednog trenutka ne skidam. Malo je nezgodno kada se leti desi nesreća a ti regulišeš saobraćaj u sintetičkoj košulji na suncu koje prži, 45 stepeni, pod punom “ratnom opremom”, ali ja sam zadovoljna.

Kakvi su planovi za ubuduće?

-Idem korak po korak, od cilja do cilja. A moj cilj je da za godinu dana nastavim školu, želim da napredujem do detektiva i da završim karijeru tako što ću raditi kao policajac “part time job”, a uporedo predavati kriminalistiku negde na koledžu. Ali za to treba dosta škole…

Ono što će svakako zanimati sve Balkance…Da li suprug ima više strahopoštovanja otkad nosiš oružje i uniformu, je li vredniji u kući, poslušniji?

-To ćeš morati da pitaš njega. Da li mogu da ne odgovorim na to pitanje?(smeh). On je i dalje moj tipični Balkanac i zato ga volim. Od prvog dana me podržava u ovome, pomaže mi oko dece. Bez njega i njegove porodice ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Naročito bake koja je vodila računa o deci i kući kada nisam tu.

Kako si uskladila sve to, majka dvoje dece, koledž, dve akademije, ni malo lak posao…?

-Mnogo truda i žrtve. kako moje tako i moje porodice. Kada sam krenula na koledž radila sam domaće u pauzama kada su deca spavala. Iziskuje i dalje velike žrtve, ali sve ovo radim da bi moja deca jednog dana bila ponosna na mene…

Šta možeš da poručiš ženama koje ovo gledaju i razmišljaju da krenu tvojim stopama?

-Ja sam zaista u ovoj zemlji otkrila da postoji Američki san. Ja čak nisam ni sanjala da ću uspeti ovo da uradim. Znamo koliko je teško u Srbiji promeniti posao ako imaš 35 godina i dvoje dece. Ovde se ispostavilo da je to moguće. Ako se trudiš i radiš naporno možeš da uradiš šta hoćeš. To bi bila i moja poruka…

Pucnjava u Čikagu: Šest osoba povređeno tokom ulične zabave

Šest osoba je povređeno u pucnjavi koja se dogodila tokom jedne ulične zabave u Čikagu.

Policija je saopštila da je najmanje jedna osoba osumnjičena da je iz vatrenog oružja otvorila vatru na posetioce, prenosi CNN.

“Došlo je do obračuna između nekoliko osoba, zatim je najverovatnije jedna osoba zapucala iz automobila”, izjavila je policijska službenica Mišel Tanehil.

Šestoro povređenih, pet žena i jedan muškarac, zbrinuto je u lokalnim bolnicama i oni su van životne opasnosti.

CNN podseća da se Čikago oporavlja od prošlog vikenda kada je u nekoliko pucnjava u gradu sedmoro ljudi ubijeno, a 52 ranjeno.

Samo 2. avgusta zabeležena su 32 incidenta, u kojima je došlo do pucnjave iz vatrenog oružja.

Proslava jubileja SPC bez srpskog patrijarha?!

Mada ga uveliko najavljuju zajedno s mitropolitom Amfilohijem Radovićem, patrijarh srpski gospodin Irinej Gavrilović, po svemu sudeći neće otići u Kaliforniju, gde zapadnoamerička srpska pravoslavna eparhija od 30.avgusta do 1. septembra proslavlja 800 godina samostalnosti Srpske pravoslavne crkve, nezvanično saznajemo u beogradskoj Patrijatršiji.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve je ranije takođe odustao od odlaska na proslavu u Čikagu gde su ga isto tako najavljivali iz Eparhije novogračaničko srednje-zapadnoameričke, te polovinom jula vernici uzalud očekivali na proslavi i crkveno-narodnom saboru.

Ode patrijarh u Ameriku…

Zašto patrijarh ovog leta izbegava odlazak u Ameriku? Da li je razlog pometnja koju su izazvale izmene i dopune postojećeg Ustava SPC za severnu i južnu Ameriku, a koje su izglasane na saboru u Čikagu jula ove godine?

Naime, nedoumice i strepnja među srpskom pastvom u tom delu rasejanja, nastale su onog momenta kad se pročulo da su sve tri eparhije SPC u SAD iz svog naziva zvanično eliminisale odrednicu da pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, te da se od sada nose naziv Srpske pravoslavne eparhije u Sjedinjenim američkim državama.

Pojedine grupacije vernika strahuju da je to međukorak ka prelasku pod okrilje dijasporske pravoslavne carigradske mitropolije u Americi, jer nije nepoznato da carigradski patrijarhat već više decenija uporno nastoji da svoju šapu stavi na kompletnu pravoslavnu dijasporu u celom svetu. Postoji takođe bojazan da bi američki Srbi mogli pripasti i Američkoj pravoslavnoj crkvi (OCA), jer ne treba isključiti mogućnost da i OCA istakne zahtev da svi pravoslavci u Sjedinjenim američkim državama, a koji su u najvećem broju i američki državljani, budu pod njenim okriljem, te da se ukinu, u sadašnjoj formi, dijasporske eparhije pravoslavnih Srba, Rumuna, Bugara, Rusa, Grka,  Gruzina, Arapa, itd.
I Carigrad i OCA u svojim težnjama mogu da se pozivaju na različite drevne crkvene kanone i da ih tumače svaka u svoju korist.

Ako bi se dogodila bilo koja od dve pomenute opcije, SPC bi ostala ne samo bez pastve, manastira i hramova u SAD, već i bez značajnog dela novčanog razreza, jer sve srpske eparhije obavezne su da određeni procenat iz svog godišnjeg budžeta izdvoje za centralnu crkvenu kasu Patrijaršiji u Beogradu.

Američka pravoslavna Crkva je, da podsetimo, 1970.godine dobila autokefaliju (samostalnost) od Ruske pravoslavne crkve, kao svoje majke Crkve, jer je pravoslavlje pre 225.godina stiglo u Ameriku preko Aljaske i doneli su ga ruski misionari. Oni su prvi organizovali pravoslavni crkveni život i podizali prve pravoslavne bogomolje u SAD. Američkoj pravoslavnoj crkvi autokefalnost danas priznaju Ruska, Bugarska, Gruzijska, Poljska, i Pravoslavna crkva čeških zemalja i Slovačke. Nije priznata kao autokefalna crkva od strane Carigradske patrijaršije, Aleksandrijske, Antiohijske, Jerusalimske, Rumunske, Kiparske, Grčke i Albanske pravoslavne crkve iako se sve one sa Američkom pravoslavnom crkvom nalaze u punom kanonskom i liturgijskom jedinstvu. One je smatraju i dalje kao samoupravnu (autonomnu) crkvu u sastavu Ruske pravoslavne crkve.

Holivudska zvezda peva o Kosovu i Metohiji

Na srpskom crkvenonarodnom saboru koji je održan prošlog meseca u Čikagu, nisu prisustvovali niti su u donošenju odluka, učestvovali episkop kanadski Mitrofan Kodić i vladika iz Latinske Amerike Kirilo Bojović, već samo vladike u Sjedinjenim američkim državama: Longin Krčo, Irinej Dobrijević i Maksim Vasiljević.

Bojović i Kodić nisu bili pozvani, zbog čega je episkop Kirilo Bojović braći u Hristu uputio protestno pismo.

R. Lončar

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

Sutra: Pismo vladike Kirila Bojovića: “Ko dijeli tri ruke svete majke Božje trojeručice”?

Počeo Serb Fest u Čikagu! Čekaju vas narodna muzika, roštilj, domaće pivo iz uvoza i mnogo zabave!

Sinoć je u Čikagu, na imanju Crkve Svetog Vaskrsenja u Redwood drive, počeo tradicionalni Serb Fest.

Ovogodišnje izdanje manifestacije koja okuplja srpsku zajednicu u ovom delu Amerike neće se mnogo razlikovati od prethodnih. Po već ustaljenom principu, uz narodnu muziku, specijalitete sa roštilja i domaće pivo iz uvoza, Srbi i njihovi gosti će se proveseliti ovog vikenda, a na ruku im ide i lepo vreme koje najavljuju metereolozi, piše The Serbian Times.

Otac Nikolaj Kostur, paroh Crkve Svetog Vaskrsenja, u izjavi za Serbian Times najavljuje šta čeka posetioce ovogodišnjeg Serb Festa:

“Pripremili smo klasičan program, koji ima za cilj da našim Srbima, ali i našim gostima, pokaže srpsku kulturu i srpsko gostoprimstvo. Biće hrane i pića, lepe muzike, sve ono na šta su ljudi već navikli. Svake godine ovde je sve više Amerikanaca, kojima smo zanimljivi, kako zbog hrane, tako i zbog ambijenta i atmosfere koja je ovde prisutna. Očekujemo da više od 8.000 ljudi prođe našim imanjem u ova tri dana”, kaže otac Nikolaj.

Po tradiciji, najposećeniji dan je subota(danas), pa se savetuje onima koji planiraju dolazak sa porodicama da porane.

P.S. Ljubitelji malo čvršćeg zvuka, domaćeg (exYU) rokenrola, večeras mogu svratiti do svečane sale, gde ih od 8PM očekuje nastup grupe Rock Yunion. Svirka traje do ponoći.